Skoro polovina muškaraca u Srbiji smatra da muž treba da ima poslednju reč u kući, pokazuju podaci istraživanja Institucije za ravnopravnost. Istraživanje, sprovedeno na uzorku od 1.200 ispitanika, otkriva da 46 odsto muškaraca u Srbiji gaji stav da muško mišljenje treba da prevlada u domaćinstvu, dok je taj procenat u Evropskoj uniji duplo manji, sa samo 24 odsto. Ova situacija postavlja važna pitanja o stanju rodne ravnopravnosti u Srbiji i izazovima koje je potrebno prevazići kako bi se smanjili mizogini stavovi.
Iako 61 odsto muškaraca u Srbiji veruje da je ravnopravnost već ostvarena, njihovi stavovi često odražavaju tradicionalne i patrijarhalne vrednosti koje podređuju žene. Pored toga, 54 odsto ispitanika izjavljuje da su muškarci manje sposobni za kućne poslove, što dodatno osnažuje sliku o ženama kao primarnim domaćicama. Pravnica Autonomnog ženskog centra, Vanja Macanović, ističe zabrinjavajuće prisustvo patrijarhalnih stavova među mladim muškarcima, uz napomenu da su grupe koje promovišu mizoginiju uspešno iskoristile društvene mreže za širenje svojih ideja o tradicionalnim rodnim ulogama.
Kao primer, Macanović navodi Endru Tejta, čije su poruke doprinele popularizaciji ekstremno mizoginih stavova među mladima u Srbiji. Ona naglašava da je važno razumeti da Evropa nije homogena i da se u zemljama koje decenijama rade na rodnoj ravnopravnosti, kao što su skandinavske zemlje, jednakost promoviše od najranijeg uzrasta kroz obrazovanje i društvene institucije. U takvim društvima, patrijarhalni stavovi su manje zastupljeni, ali ni ta društva nisu imuna na mizogine pokrete.
Istorijski i društveni kontekst Srbije, uključujući promene nakon devedesetih godina, dodatno komplikuje situaciju. Macanović ukazuje na potrebu da se istraži da li su patrijarhalni stavovi dominantni među starijim generacijama ili se šire među mladima. Ona naglašava da su obrazovanje i rad s decom ključni za izgradnju odnosa zasnovanih na ravnopravnosti i međusobnom poštovanju.
Kosana Beker iz organizacije FemPlatz naglašava da rezultati istraživanja ukazuju na veliki raskorak između deklarativne podrške rodnoj ravnopravnosti i stvarnih uverenja muškaraca u Srbiji. Prema njenim rečima, većina muškaraca smatra da je rodna ravnopravnost već ostvarena, dok žene ne dele to mišljenje. Ova razlika ukazuje na to koliko su iskustva muškaraca i žena različita, s obzirom na to da oni koji imaju više društvene moći teže prepoznaju nejednakosti.
Beker takođe primećuje da se rodna ravnopravnost često podržava na načelnom nivou, ali otpor se javlja kada se zahteva konkretna promena u svakodnevnim odnosima moći. Značajan broj muškaraca veruje da muž treba da ima poslednju reč u porodici, a više od polovine smatra da su muškarci prirodno manje sposobni za kućne poslove. Ovi stavovi opravdavaju nerazmernu raspodelu neplaćenog rada, koji najčešće pada na žene.
Sličan obrazac može se primetiti i u roditeljstvu, gde muškarci, iako deklarativno podržavaju veće učešće očeva u brizi o deci, zapravo ne koriste roditeljsko odsustvo onako kako bi trebalo. To ukazuje na to da promene na nivou stavova često ne prate promene u praksi.
Zbog svega ovoga, Beker smatra da su neophodni dugoročna edukacija, javne kampanje i politike koje podstiču ravnopravniju podelu porodičnih i društvenih odgovornosti. Na kraju, istraživanje Institucije za ravnopravnost naglašava razlike između onoga što muškarci deklarativno podržavaju i onoga što stvarno rade, što ukazuje na potrebu za daljim radom na unapređenju rodne ravnopravnosti u Srbiji.
