Ivan Ostojić je postao prepoznatljivo ime u srpskoj javnosti zahvaljujući knjizi „Mit o balkanskom tigru“, koju je napisao zajedno sa profesorom Ognjenom Radonjićem. U ovoj knjizi, Ostojić se bavi analizom ekonomskih pokazatelja i kritički se osvrće na državnu propagandu, predstavljajući podatke koje vlasti često previđaju. Ostojić, svestran naučnik sa bogatim iskustvom u finansijama, doktorirao je mikrobiologiju na Univerzitetu ETH u Cirihu, a stekao je i master iz ekonomije. Njegovo praktično iskustvo uključuje rad u konsultantskoj firmi Mekinsi, gde je dostigao poziciju partnera, a sada se bavi visokim menadžmentom u privatnom sektoru.
U svom istraživanju, Ostojić je izračunao da je od 1990. godine svaki građanin Srbije, u proseku, izgubio između 600.000 i milion dolara. Iako je prošlo više od tri decenije, mnogi političari koji su tada bili na vlasti i dalje su prisutni u srpskoj političkoj sceni. Ostojić ističe da su izbori koje smo pravili vremenom imali svoju cenu, koja se možda ne vidi odmah, ali se manifestuje kroz dugoročnije posledice.
„Svi osećaju da smo mogli bolje, ali to niko nije kvantifikovao“, kaže Ostojić. Njihov cilj bio je da izračunaju finansijske gubitke kroz konkretne brojeve. Takođe, primećuju da su mnogi aktuelni političari deo iste eliteske strukture, koja se tokom vremena samo transformisala.
Ostojić se poziva na iskustva drugih zemalja koje su u devedesetim brzo prešle na nove ekonomske modele. Dok su mnoge istočnoevropske zemlje rasle zahvaljujući tranziciji, Srbija je, prema njegovim rečima, ostala zarobljena u starim obrascima. Kao referentnu tačku, Ostojić koristi Češku, koja je imala sličnu ekonomsku situaciju 1990. godine, ali je uspela da postigne znatan ekonomski rast. U poređenju sa Češkom, Srbija je danas ostala u velikom zaostatku, sa nominalnim BDP-om od oko 83 milijarde dolara, u odnosu na Češku koja ima oko 383 milijarde dolara.
Ostojić naglašava da trenutni rast BDP-a u Srbiji nije održiv i da se zasniva na zaduživanju i državnim investicijama koje često ne donose dugoročnu ekonomsku vrednost. Mnogi infrastrukturni projekti, poput nacionalnog stadiona, povećavaju BDP u kratkom roku, ali ne doprinose razvoju ekonomije na duže staze. Takođe, nedovoljna ulaganja u ključne oblasti kao što su obrazovanje i inovacije dodatno usporavaju napredak.
Iako se u javnosti često ističe kako Srbija privlači strane investicije, Ostojić postavlja pitanje koliko te investicije donose transfer znanja i tehnologije. On smatra da trenutni model zasniva na korišćenju jeftine radne snage i državnih subvencija, što dovodi do niskih plata i ograničenog znanja. U IT sektoru, Srbija ima kvalitetne inženjere, ali se većina aktivnosti svodi na pružanje usluga stranim kompanijama, a ne na razvoj sopstvenih proizvoda.
Institucije igraju ključnu ulogu u ekonomskom razvoju. Ostojić ukazuje na to da Srbija stagnira ili nazaduje po pitanju vladavine prava i kontrole korupcije. Prevelika uloga države u ekonomiji, koja čini oko 45% BDP-a, guši privatni sektor i preduzetništvo. U razvijenijim zemljama, kao što su Hrvatska i Rumunija, privatni sektor čini značajno veći deo ekonomije.
Ipak, Ostojić prepoznaje potencijal među mladim preduzetnicima i osnivačima startapova, koji imaju ambiciju i znanje. Problem je što sistem ne podržava njihov rast, pa mnogi od njih registruju firme u inostranstvu. Ostojić smatra da Srbija ima potencijal, ali mu nedostaje sistem koji bi omogućio ostvarenje tog potencijala.
Na kraju, Ostojić ističe potrebu za promenom percepcije regiona. Umesto da se fokusiramo na zemlje poput BiH ili Hrvatske, trebali bismo više pažnje posvetiti zemljama poput Rumunije i Mađarske, koje su bogatije i imaju pozitivniji stav prema Srbiji. Ova promena u razmišljanju može doprineti boljoj saradnji i razvoju regiona.
