Na trogodišnjicu tragičnog događaja u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, stručnjaci i članovi zajednice postavljaju važna pitanja o uticaju ovog masakra na srpsko društvo, kao i o tome kako se odnosimo prema ovoj tragediji. U razgovoru za Euronews Srbija, psihijatrica i psihoterapeutkinja Nevena Čalovska Hercog i advokat Vojin Šaljić, koji je bio deo Saveta roditelja škole, osvrnuli su se na promene koje su nastale nakon tog kobnog dana.
Čalovska Hercog ističe da je tragedija izazvala duboko razumevanje u društvu o tome koliko su ovakvi događaji mogući. „Svi smo postali svesni dubine tragedije i njenog uticaja na živote mnogih ljudi, ne samo onih koji su direktno pogođeni,“ naglašava ona. Ova tragedija je, prema njenim rečima, šokirala društvo i otvorila pitanja o odgovornosti zajednice da razume i deluje kako bi se sprečile slične situacije.
U istraživanju Instituta za društvena istraživanja, koje je uključilo 2.000 ispitanika, identifikovani su ključni faktori koji su doprineli ovom događaju, uključujući uticaj medija, dostupnost oružja i porodične odnose. Čalovska Hercog ukazuje na važnost obrazovnih institucija da razvijaju kulturu nenasilja i da se aktivnije uključe u život učenika, kako bi se smanjila mogućnost ponavljanja ovakvih tragedija.
Ona takođe naglašava značaj godišnjica i komemorativnih skupova, ne samo za porodice žrtava, već i za celokupno društvo. „Ovi događaji podsećaju nas na to koliko je važno da se okupimo i reagujemo na slične tragedije,“ kaže ona. Međutim, ističe da je potrebna kontinuirana podrška žrtvama i njihovim porodicama, koja se menja s vremenom.
Prema njenim rečima, istraživanje pokazuje da je većina ispitanika, više žene nego muškarci, naglasila potrebu za promenama u školskim programima. Medijska pažnja je, prema njoj, previše usmerena na počinioca, dok su žrtve i njihove porodice često zapostavljene.
Advokat Vojin Šaljić, koji je bio aktivan u radu Saveta roditelja, smatra da bi škola trebalo da postane memorijalni centar. „Ovo nije više škola, već mesto koje bi trebalo da služi kao podsećanje na tragediju i kao prostor za refleksiju i edukaciju,“ naglašava on. Šaljić ukazuje na to da je njegov lični pristup bio da se njegovo dete prebacilo u drugu školu kako bi izbeglo traumatsko okruženje.
On ističe da je u vreme kada se događala tragedija, rasprava o budućnosti škole bila obeležena podelama. „Tema je skliznula u raspravu o tome da li će škola ostati ili postati memorijalni centar. Za mene, to nije bila suštinska rasprava,“ dodaje on.
Šaljić propituje postojeće inicijative i ističe da je potrebna institucionalna podrška kako bi se razvila empatija i solidarnost unutar zajednice. „Toliko se pričalo o empatiji, ali se u stvarnosti ništa nije desilo. Potrebna nam je institucija, a memorijalni centar bi bio korak ka njenom uspostavljanju,“ naglašava on.
Oba sagovornika se slažu da je važno nastaviti sa razgovorima o ovoj temi i raditi na promenama koje će omogućiti bolju budućnost za decu i društvo u celini. Čalovska Hercog zaključuje da je važno integrisati i dati smisao onome što se dogodilo, kako bi se razumeo njegov duboki značaj. „Izgradnja memorijalnog centra, koja kasni, biće od velikog značaja,“ dodaje ona.
Ova tema, i dalje prisutna u društvu, zahteva pažnju i delovanje svih nas kako bismo osigurali da se ovakve tragedije ne ponove.
