Da li su mobilni telefoni postali najveća prepreka koncentraciji i bezbednosti učenika? Ovo pitanje sve više dolazi u fokus javnosti, naročito u svetlu najava da bi Narodna skupština mogla razmatrati zakon koji bi zabranio korišćenje telefona u školama, čak i tokom odmora. O ovoj temi razgovarali su Andrijana Šikl Erski, direktorka Osnovne škole „Jovan Ristić“, i njena ćerka Natalija Šikl Erski, učenica te škole.
Andrijana je objasnila da je njihova škola pre skoro dve godine donela pravilnik o upotrebi ličnih mobilnih uređaja, koji se odnosi na mobilne telefone, pametne satove i tablete. „Školski odbor je doneo pravilnik u skladu sa Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Škole su imale određeni nivo autonomije da odluče da li će u potpunosti zabraniti telefone ili uvesti pravila prema svojim specifičnostima“, navela je ona.
Pre donošenja pravilnika, sprovedene su ankete među roditeljima, učenicima i zaposlenima kako bi se čuli predlozi svih aktera školskog života. Na osnovu tih informacija, definisana su jasna pravila: učenici mogu doneti telefon u školu uz saglasnost roditelja, ali ga moraju isključiti čim uđu u školsko dvorište i držati ga u rancu tokom nastave. „Telefon se uključuje tek po izlasku iz školskog dvorišta, osim kada se koristi u nastavne svrhe“, istakla je direktorka.
Posebno stroga pravila važe u svlačionicama i toaletima, gde je upotreba mobilnih telefona strogo zabranjena zbog zaštite privatnosti. Andrijana naglašava da su deca dobro prihvatila ovu pravila jer su jasna i dosledno se primenjuju. „Deca vole jasno utvrđena pravila. Trudimo se da budemo dosledni i to se pokazalo kao dobar pristup“, dodaje.
Natalija, iz ugla učenice, kaže da se većina đaka navikla na ova pravila i da ih ne doživljavaju kao problem. „Deca iz naše škole su to prihvatila, to im je postala normalna navika. Važno je da pravilo važi za sve, jer ako neko koristi telefon, a drugi ne, to može da se shvati kao nepravda“, objašnjava ona.
Na pitanje da li su nakon uvođenja pravila primetne promene u radu i koncentraciji učenika, direktorka potvrđuje da jesu. „U početku je bilo potrebno više podsećanja, jer je period adaptacije neophodan i deci i odraslima. Cilj nije kazna, već osvešćivanje i doslednost,“ objašnjava Andrijana.
Natalija takođe primećuje kako telefon može odvlačiti pažnju tokom učenja. „Obično ostavim telefon u drugoj prostoriji da mi ne odvlači pažnju. Neki uzmu da gledaju telefon umesto da završe domaći“, kaže ona.
Govoreći o potpunoj zabrani mobilnih telefona, direktorka smatra da je važno imati jasna i jednoobrazna pravila, ali i uvažiti specifičnosti svake ustanove. „Bolje je da na nivou svih ustanova postoji jednoobrazno rešenje, uz određeni nivo autonomije škola“, dodaje. Natalija naglašava rizike koje telefoni i društvene mreže nose za mlađu decu, ističući da mlađi ne bi trebali imati telefone zbog mogućih zloupotreba.
Roditelji su ključna karika u ovoj priči, kao i škola koja ima veliku ulogu. „Deca su radoznala, izazova ima mnogo. U školi se redovno organizuju predavanja o digitalnom nasilju i bezbednosti na internetu“, naglašava Andrijana.
Govoreći o trajanju školskog časa i koncentraciji današnjih generacija, direktorka primećuje da je pažnja mlađe dece kraća nego ranije. „Didaktika i metodika nude razna rešenja – od blok nastave do pauza“, objašnjava.
Natalija potvrđuje da sve zavisi od predmeta. „Nekad bih volela da je čas kraći za pet ili deset minuta, a nekad, kada je kontrolni ili velika lekcija, fali vremena“, objašnjava učenica.
Na kraju, Andrijana zaključuje da se suština rada sa današnjim generacijama nije promenila. „Deca su oduvek bila deca. Najvažnije je kako im priđete, kako ih motivišete i uključite“, kaže ona, naglašavajući važnost zajedničkih aktivnosti škole i učenika.
Razgovor sa direktorkom i učenicom pokazuje da problem mobilnih telefona u školama nema jednostavno rešenje, ali da jasna pravila, doslednost i saradnja roditelja i škole mogu značajno smanjiti negativne efekte novih tehnologija na decu.
