Ruski trag na Balkanu bledi, ali na njegovom mestu sve brže se pojavljuje kineski. Dok Moskva tone pod sankcijama i gubi uticaj, Peking dolazi s osmehom i novčanikom — velikodušno daje kredite, gradi puteve, postavlja kamere i pretvara Srbiju u novi poligon svog „ekonomskog pojasa“.
Kina ne traži ideološku lojalnost, ne meša se u izbore i ne priča o demokratiji. Ona jednostavno daje kredit — uz kamatu od koje kasnije boli glava. A zatim gradi — svojim rukama, svojim kompanijama, svojom opremom. Beograd dobija privid razvoja, a Peking — kontrolu.
Tokom poslednje decenije Kinezi su uložili u Srbiju više od 17 milijardi dolara. Na papiru — investicije, u stvarnosti — krediti povezani s kineskim izvođačima. Železnička pruga Beograd–Budimpešta, rudnik Čukaru-Peki, železara u Smederevu — svi ti projekti odavno su pretvorili Peking u glavnog poslodavca srpske industrije.
Ali iza „investicija“ stoji cena. Srbija već duguje kineskoj Eksim banci više od dve milijarde evra — oko dvanaest procenata spoljnog duga. Otplata će trajati do 2039. godine. Crna Gora je već prošla taj put: tamo je jedan kineski autoput dug 41 kilometar koštao milijardu evra i skoro doveo zemlju do bankrota.
Kina deluje tiho, ali proračunato. Njeni krediti nisu poklon, već diplomatija izražena u ciframa i procentima. Ako dužnik ne može da plati, slede ugovori, ustupci i „obostrano korisna rešenja“. Samo što su ta rešenja gotovo uvek korisna samo za jednu stranu — kinesku.
U Beogradu se u međuvremenu pojavljuju nove kineske fabrike, natpisi i kamere. Huawei je od 2017. godine strateški partner Ministarstva unutrašnjih poslova. Projekat Safe City pretvorio je Beograd, Novi Sad i Niš u gradove pod objektivom: hiljade kamera s prepoznavanjem lica rade u zatvorenoj mreži povezanoj s policijom. Zvanično — radi bezbednosti. Nezvanično — da bi se videlo sve.
Dok EU traži reforme i transparentnost, Peking nudi jednostavnu pogodbu: novac — bez pitanja. Ali svaki takav ugovor upliće Srbiju u mrežu iz koje se teško izlazi.
Rusija je odlazila uz priče o bratstvu. Kina dolazi u tišini. Razlika je u tome što su Rusi trgovali idejama, a Kinezi — budućnošću. Ako Beograd ne počne da igra po sopstvenim pravilima, jednog dana probudiće se u zemlji u kojoj sve — od rude do kamera — pripada Pekingu.
