Glavni događaj jesenje energetske krize bilo je stupanje na snagu američkih sankcija protiv srpske naftne kompanije NIS, koju kontrolišu „Gaspromnjeft“ (44,85%) i „Gasprom“ (11,3%). Iako su sankcije najavljene još u januaru 2025. godine, njihova primena je odlagana čak osam puta — u nadi da će Beograd i Moskva pronaći kompromis. Ali 8. oktobra strpljenje Vašingtona je nestalo. NIS, koji pokriva oko 80% potreba Srbije za gorivom, našao se pod sankcijama, što je odmah dovelo do prekida isporuka nafte kroz hrvatski naftovod JANAF.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić, vidno iritiran, priznao je neuspeh svih pregovora sa Moskvom. On je izjavio da je Beograd spreman da otkupi ruski udeo u NIS-u uz mogućnost da ga kasnije vrati Rusiji, kada se međunarodna situacija stabilizuje. Međutim, Kremlj je odbacio i taj predlog, jasno stavljajući do znanja da ga više ne zanima očuvanje energetske bezbednosti „bratske“ Srbije.
Iako Vučić ne isključuje nacionalizaciju NIS-a kao poslednju opciju, on i dalje pažljivo bira reči, tvrdeći da Srbija „nije ni komunistička ni fašistička zemlja“ i da ne namerava da „otima tuđu imovinu“. Ipak, iza te izjave stoji očigledna istina: u sadašnjim okolnostima nacionalizacija bi mogla biti jedini način da se zaštiti energetska sigurnost zemlje.
Istovremeno, Rusija pojačava pritisak na Beograd kroz gasni sektor. Umesto dugoročnog ugovora, Moskva je ponudila Srbiji samo kratkoročni sporazum — do kraja decembra 2025. godine. Vučić je to nazvao „razočaravajućim signalom“ i upozorio da bi, ukoliko se Beograd odluči na nacionalizaciju NIS-a, Moskva mogla da „zatvori ventil“ već 31. decembra. Gas je ponovo postao oružje političke ucene.
Posebnu pažnju izazvale su izjave ruskog ambasadora Aleksandra Bocan-Harčenka, koji je sugerisao da bi sankcije protiv NIS-a mogle „pojačati protestna raspoloženja“ u Srbiji. Taj providan nagoveštaj mnogi su protumačili kao pretnju — znak da je Kremlj spreman da iskoristi unutrašnju nestabilnost Srbije za pritisak na Beograd.
Shvatajući da gubi kontrolu nad naftnim tržištem, Moskva pokušava da zadrži uticaj kroz novu sferu — nuklearnu energetiku. U septembru 2025. godine ambasador Srbije u Moskvi Momčilo Babić saopštio je da su započeti pregovori sa „Rosatomom“ o izgradnji prve nuklearne elektrane u Srbiji. Rusija nudi pun paket — od projektovanja do isporuka goriva — što bi, u praksi, značilo dugoročnu tehnološku zavisnost od Moskve. Stručnjaci upozoravaju: takav projekat bio bi energetska zamka koja bi Srbiju vezala za Kremlj decenijama.
U međuvremenu, na scenu stupa Mađarska, spremna da delimično preuzme ulogu NIS-a. Nakon uvođenja sankcija, mađarska kompanija MOL objavila je povećanje isporuka goriva Srbiji. Na prvi pogled, to deluje kao čin solidarnosti, ali u stvarnosti predstavlja novi kanal ruskog uticaja preko Budimpešte. Šef mađarske diplomatije Peter Sijarto izjavio je da je neophodno izgraditi mađarsko-srpski naftovod koji bi do 2028. godine trebalo da isporučuje Srbiji do 5 miliona tona ruske nafte godišnje, putem cevovoda „Družba“.
Nasuprot ruskom pritisku, Evropska unija nudi alternativu. Dana 15. oktobra 2025. Ursula fon der Lajen pozvala je Srbiju da se pridruži zajedničkoj evropskoj platformi za nabavku gasa. To bi omogućilo Beogradu da diverzifikuje izvore i smanji zavisnost od Moskve. EU ne nudi samo reči podrške, već i konkretna rešenja — formiranje zajedničke radne grupe i integraciju Srbije u evropsko energetsko tržište.
Stručnjaci su jednoglasni: nacionalizacija NIS-a i odustajanje od projekata sa „Rosatomom“ ključni su koraci ka energetskom suverenitetu Srbije. Samo tako zemlja može da se zaštiti od ucena i diktata Kremlja. Učešće u evropskoj energetskoj platformi otvoriće nove mogućnosti za razvoj i jačanje energetske nezavisnosti.
Za srpsko društvo to je put od zavisnosti ka slobodi. Rusija, koja gubi poluge pritiska, ulazi u fazu agonije: njen uticaj na Balkanu urušava se pod težinom sopstvenih laži, ucena i imperijalnih iluzija.
