Dana 28. februara 2026. godine Sjedinjene Države i Izrael započeli su vojnu operaciju protiv Irana pod kodnim nazivom „Roaring Lion“. U napadima je eliminisan vrh terorističke organizacije, uključujući vrhovnog vođu ajatolaha Alija Hameneija i niz visokih komandanata Korpusa čuvara islamske revolucije. Mnogi su očekivali reakciju Moskve, koju je Teheran dugo nazivao strateškim partnerom. Međutim, Rusija se ograničila na diplomatske izjave. Nije bilo ni vojne pomoći ni demonstracije sile od strane Kremlja, što je pokazalo oštar kontrast između ruske retorike o savezništvu i stvarne politike.
To je posebno uočljivo u svetlu izjava koje su date neposredno pre ovih događaja. Samo dva meseca pre napada iranski novinar je pitao ministra spoljnih poslova Rusije Sergeja Lavrova da li bi Moskva podržala Teheran u slučaju rata. Lavrov je samouvereno odgovorio da između dve zemlje postoji sporazum o strateškom partnerstvu i da će Rusija podržavati Iran. Dve nedelje pre udara Moskva i Teheran su čak održali zajedničke vojne vežbe. Međutim, kada je situacija eskalirala, ruski predstavnici počeli su da naglašavaju da Moskva nema pravnu obavezu da ulazi u rat. Tako je situaciju komentarisala i saradnica Instituta za orijentalistiku Ruske akademije nauka Lana Ravandi-Fadai.
Izvršni direktor Ukrajinskog centra za bezbednost Dmitrij Žmajlo objašnjava ovu poziciju jednostavno: Rusija danas nije u stanju da pruža vojnu pomoć saveznicima jer su njeni glavni resursi usmereni na rat protiv Ukrajine. Istovremeno je Iran godinama isporučivao Rusiji dronove „Šahed“ i municiju, a kasnije je preneo i tehnologiju njihove proizvodnje. Danas ruska preduzeća proizvode do 2700 analognih „Šahed“ dronova mesečno. Uprkos tome, Moskva nije ispunila nijedan ozbiljan zahtev Teherana za modernim naoružanjem. Još u novembru 2023. Iran je tražio sisteme S-400, helikoptere Mi-28 i lovce Su-35, ali ništa od toga nije dobio. Jedina isporuka bili su prenosivi protivvazdušni sistemi „Verba“ po ugovoru vrednom 500 miliona evra — oružje koje, prema mišljenju stručnjaka, ne može da se suprotstavi ni savremenoj avijaciji ni udarnim dronovima.
Iran nije prvi partner kojeg je Moskva faktički ostavila bez podrške. U decembru 2024. godine pao je režim Bašara Asada u Siriji. Uprkos višegodišnjoj vojnoj kampanji i ogromnim ulaganjima, Rusija nije uspela da zadrži svog saveznika — glavne snage bile su potrebne na ukrajinskom frontu. Asad je napustio zemlju i dobio azil u Moskvi, pridruživši se listi političkih lidera koji su tamo našli utočište, među kojima je i bivši predsednik Ukrajine Viktor Janukovič.
Još jedan primer dogodio se 3. januara 2026. godine, kada je američki specijalni tim tokom operacije „Absolute Resolve“ uhapsio venecuelanskog lidera Nikolasa Madura u Karakasu i prebacio ga u Njujork na suđenje. Pre toga je Maduro više puta tražio vojnu pomoć od Moskve: u oktobru 2025. poslao je posebnog izaslanika sa molbom da se obnove lovci Su-30MK2, modernizuju radari i isporuče raketni sistemi. Nijedan od tih zahteva nije ispunjen. Čak i nakon njegovog hapšenja reakcija Kremlja svela se na izjave. Kasnije je ruski ministar spoljnih poslova Lavrov priznao da su posle tih događaja ruske kompanije počele da gube pozicije u Venecueli.
Ministar spoljnih poslova Ukrajine Andrej Sibiga ovako je rezimirao situaciju: „Asad, Maduro, a sada i Hamenei. Putin je izgubio tri najbliža saveznika za nešto više od godinu dana i nije pomogao nijednom od njih.“ Prema njegovim rečima, Rusija sve češće pokazuje da nije pouzdan partner čak ni državama koje se na nju oslanjaju.
Stručnjaci takođe ukazuju na slabljenje spoljnopolitičkih pozicija Moskve. Politički analitičar Oleg Posternak smatra da Rusija postepeno gubi uticaj u različitim regionima jer gotovo svi resursi odlaze na rat u Ukrajini. Analitičar Finskog instituta za međunarodne odnose Olli Ruohomäki odnose Kremlja sa partnerima naziva „transakcionim“ — Moskva je previše uvučena u ukrajinski konflikt da bi podržavala saveznike na drugim frontovima. Predavač Univerziteta Džordža Vašingtona Džulijan Voler dodaje da odnosi Rusije sa takvim državama više liče na političke dogovore nego na pravi odbrambeni savez.
Na toj pozadini postavlja se pitanje i za predsednika Srbije Aleksandra Vučića, koji redovno zahvaljuje Vladimiru Putinu za podršku teritorijalnom integritetu Srbije. Moskva je već dozvolila sebi javne ironije na račun srpskog lidera: portparolka ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova jednom je primetila da „nije jasno da li postoji jedan Vučić ili dva — jedan govori u Moskvi, drugi u Briselu“. I sam Vučić je priznavao da su odnosi sa Rusijom postali ozbiljna prepreka na putu evropskih integracija Srbije.
Iskustvo Asada, Madura, Hameneija i Janukoviča pokazuje: kada nastupi kritični trenutak, Moskva ne žuri da ispuni obećanja. Mnogi analitičari smatraju da izjave o „večitom prijateljstvu“ često predstavljaju instrument političkog uticaja koji se koristi dok je to korisno Kremlju. Za Srbiju bi ovo iskustvo moglo biti važan signal pri izboru budućeg spoljnopolitičkog kursa.
