Naučnici su konačno otkrili kako otrovne zmije uspevaju da zariju zube u svoj plen, zahvaljujući novoj studiji koja se oslanja na serije snimaka napravljenih kamerama velike brzine. Istraživanje je objavljeno u časopisu Journal of Experimental Biology 23. oktobra, a otkriva fascinantne detalje o tehnikama napada različitih vrsta zmija.
U prethodnim istraživanjima, naučnici su se mučili da uhvate trenutak kada zmija napada svoj plen, jer su ti napadi trajali samo desetinu sekunde. Ranije korišćene kamere nisu bile dovoljno brze da zabeleže sve detalje, dok su savremeni terenski snimci često bili ograničeni niskom rezolucijom i lošim osvetljenjem. Kako bi prevazišli ove izazove, tim istraživača je posetio centar „Venomworld“ u Parizu, gde su pravili lažni plen od medicinskog gela sličnog mišićnom tkivu i snimali 36 vrsta otrovnih zmija.
Koautorka studije, biolog Silke Kleuren sa Univerziteta Monash u Australiji, istakla je kako su snimanja bila veoma uzbudljiva, čak i zastrašujuća. „Par puta sam se trgla dok smo ih snimali“, priznala je. Tim je snimio više od 100 napada različitih zmija na lažni plen i primetio obrasce u njihovim pokretima.
Većina poskoka, koji pripadaju porodici Viperidae, ugrizla je plen u roku od 0,1 sekunde od početka napada, što je brže od većine sisavaca. To znači da plen gotovo nikada ne stigne da pobegne. S druge strane, neke elapide, poput australijskog mrkača i južnoafričke koralne zmije, pokazale su sličnu brzinu, dok su drugi potrebovali više od 0,3 sekunde da stignu do plena.
Različite porodice zmija koristile su različite tehnike za ubrizgavanje otrova. Poskoci su napadali brzo dok su bili smotani u spiralu, ali su ponekad promašivali idealan ugao ugriza. U takvim situacijama, izvukli bi zub iz plena i ponovo ga zarili pod boljim uglom pre nego što su ubrizgali otrov. S druge strane, elapide su koristile lukavije taktike – prikradale su se plenu kako bi smanjile razdaljinu potrebnu za napad, zatim su lagano olabavile vilice i ponovo zagrizle, verovatno kako bi produžile protok otrova u telo plena.
Istraživači su takođe posmatrali dve vrste iz porodice kolubrida, mangrovske zmije (Boiga dendrophila) i Toxicodryas pulverulenta. Ove zmije imaju otrovne zube u zadnjem delu gornje vilice. Kada je T. pulverulenta ugrizla lažni plen, povlačila je zube napred-nazad, ostavljajući polukružne rane, što joj verovatno omogućava da ubrizga što više otrova.
Istraživači su izrazili želju da u budućim studijama istraže kako veličina plena može uticati na način na koji zmije napadaju. Ova otkrića bi mogla dodatno obogatiti naše razumevanje biologije zmija i njihovih adaptacija u lovu.
Ova studija ne samo da pruža nove uvide u ponašanje zmija, već i otvara vrata za dalja istraživanja o njihovoj biologiji i ekološkoj ulozi. U svetlu ovih otkrića, naučnici se nadaju da će doprineti razvoju boljih metoda za proučavanje i očuvanje ovih fascinantnih stvorenja, koja su ključna za očuvanje ekosistema.
