Mikroskopski magnetofosili otkriveni u sedimentima na dnu Severnog Atlantika mogu predstavljati delove unutrašnjeg „GPS sistema“ drevnih morskih životinja, koje su koristile Zemljino magnetno polje za navigaciju na velike udaljenosti, objavili su naučnici. Ovi fosili, koji su oko 50 puta manji od širine ljudske dlake, sastavljeni su od snažno namagnetisanog minerala poznatog kao magnetit, za koji se veruje da je nekada bio deo nekog morskog organizma.
Fosili su pronađeni u slojevima starim do 97 miliona godina, a naučnici su se godinama bavili pitanjem da li su biološkog porekla. Nova studija je primenila trodimenzionalno snimanje kako bi istražila magnetnu strukturu jednog od fosila, čestice magnetita starog oko 56 miliona godina, koja ima oblik male sladoledne kornete. Istraživači su identifikovali karakteristike koje su optimizovane za detekciju jačine i pravca Zemljinog magnetnog polja, koje se proteže daleko u svemir.
Unutrašnjost fosila sadržala je zatvoreno magnetno kolo, a istraživači smatraju da je ova čestica mogla da se koristi za stvaranje magnetorecepcije, osećaja magnetnog polja, kod nekih životinja, što bi im omogućilo lakšu navigaciju. Profesor Rič Harison sa Univerziteta u Kembridžu, jedan od vođa studije objavljene u časopisu Communications Earth & Environment, naglašava da visoka magnetizacija ukazuje na to da bi čestica bila optimizovana za prepoznavanje promena u jačini Zemljinog magnetnog polja, što je ključno za stvaranje prirodnog „GPS sistema“.
Ova otkrića dodatno osvetljavaju načine na koje migratorne životinje, kao što su ptice, ribe i insekti, koriste Zemljino magnetno polje za navigaciju, iako se mehanizmi tog procesa još uvek ne razumeju u potpunosti. Jedna od hipoteza predlaže da se magnetitne čestice u telima ovih životinja poravnavaju sa Zemljinim magnetnim poljem, slično kao igla na kompasu.
Identifikacija životinje kojoj su ovi fosili mogli pripadati ostaje neizvesna, jer nisu nađeni u vezi sa drugim ostacima tela. Istraživači smatraju da bi logično bilo da potiču od migratorne vrste koja je bila dovoljno rasprostranjena da ostavi brojne fosilne tragove, a jegulje su jedna od mogućnosti, s obzirom na to da su poznate po migracijama preko Atlantskog okeana.
Organizam odgovoran za magnetitne fosile mogao bi, međutim, biti i neki mikrob. Ove čestice podsećaju na magnetitne fosile poznate kao magnetozomi, koje proizvode određene bakterije, ali su magnetozomi znatno manje veličine. Neke vodene bakterije koriste magnetorecepciju zasnovanu na magnetozomima kako bi se uskladile sa Zemljinim magnetnim poljem i lakše pronašle optimalnu dubinu vode.
Postoje dokazi da mnogi drugi organizmi, uključujući sisavce, ptice, vodozemce, gmizavce i insekte, takođe poseduju sposobnost magnetne navigacije, ali ostaje nejasno kako to tačno funkcioniše. Fizičar Serhio Valensija iz Helmholtz-Centra u Berlinu ističe da, iako magnetne čestice mogu postojati unutar ovih životinja, njihova mala veličina i retkost otežavaju njihovo detektovanje.
Kako bi biološki „GPS sistem“ mogao funkcionisati? Valensija sugeriše da ako su ove čestice zaista bile deo živog organizma, moguće je da su bile povezane sa magnetoreceptivnim ćelijama i delovale kao magnetni senzori. Čestica bi se orijentisala u skladu sa Zemljinim magnetnim poljem i mogla bi generisati mehanički ili električni signal koji bi organizam koristio za detekciju jačine i pravca magnetnog polja.
Na ovaj način, organizam bi možda imao magnetni „čulni sistem“, sličan našem čulu vida, koji mu omogućava bezbednu navigaciju u svom okruženju koristeći lokalnu jačinu i pravac magnetnog polja kao vodič. Ova istraživanja otvaraju nova pitanja o načinima na koje su drevne morske životinje navigirale kroz okeane i kako su se prilagodile svom staništu.
