U januaru 2026. godine, Republički zavod za statistiku je izdao 1.604 građevinske dozvole, što predstavlja povećanje od 5,1 odsto u poređenju sa istim mesecom prethodne godine. Od ukupnog broja dozvola, 83,4 odsto je izdano za zgrade, dok se preostalih 16,6 odsto odnosi na ostale građevine. Kada se posmatraju samo zgrade, 80,5 odsto dozvola odnosi se na stambene objekte, dok 19,5 odsto otpada na nestambene. U okviru ostalih građevina, najveći deo odnosi se na cevovode, komunikacione i električne vodove, koji čine 83,1 odsto.
Građevinski sektor u Srbiji već duže vreme beleži rast, što je rezultat oporavka nakon višedecenijskog pada i krize. Saša Torlaković, predsednik Sindikata radnika građevinarstva, ističe da je oporavak vidljiv i na terenu. „Čim vidite kranove da se okreću, znate da je građevinarstvo u zamahu. Kad nema kranova, nema ni građevinarstva,“ rekao je Torlaković.
Ipak, povećanje broja dozvola ne mora nužno značiti stabilno tržište. Razlozi za rast gradnje variraju, od veće potražnje do ulaganja kapitala u nekretnine. Torlaković naglašava da se stanovi često kupuju gotovinom, dok se manje oslanjaju na kredite. Takođe, visoki troškovi materijala utiču na cenu nekretnina. „U Parizu je džak cementa četiri evra, a kod nas osam. To direktno poskupljuje cenu stanova. Kada bi cene građevinskog materijala bile realnije, i kvadrat bi bio jeftiniji,“ objašnjava on.
Razvoj građevinskog sektora nije ravnomerno raspoređen; najviše se gradi u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu i Novom Pazaru, dok manja mesta beleže znatno manje investicije. Iako građevinarstvo doprinosi ekonomiji, zarade radnika ne prate taj rast. Radnici koji primaju platu preko računa zarađuju oko 60.000 dinara, dok se ostatak isplaćuje „na ruke“, posebno u manjim firmama. Torlaković ističe da je to posebno izraženo kod manjih preduzeća, dok velika ne mogu da primenjuju takvu praksu.
Takođe, sektor koji značajno doprinosi bruto domaćem proizvodu ima zarade koje ne odražavaju realno stanje. „Plate neće pratiti rast građevinarstva i ostaće na sličnom nivou, uz veliki deo isplata van zvaničnih tokova,“ upozorava Torlaković. Na gradilištima u Srbiji, prema njegovim procenama, domaći i strani radnici čine približno 50 odsto. Međutim, strani radnici često obaraju cenu rada, jer su spremni da rade za niže zarade.
Torlaković naglašava da radnici iz pojedinih delova Azije često nemaju potrebnu stručnost, dok se domaći radnici sve ređe vraćaju iz inostranstva. Oni koji se vrate obično pokreću sopstvene poslove, što dodatno povećava cenu usluga. „Cena postavljanja keramike ide i do 20 evra po kvadratu, što dodatno povećava cenu stanova,“ kaže.
Jedan od ključnih problema u sektoru je nedostatak kvalifikovanih radnika. Torlaković smatra da bi se taj problem mogao ublažiti relativno jednostavnim merama, kao što su dodatno obrazovanje radnika kroz polaganje ispita i sticanje kvalifikacija za više zanata. „Ti ljudi već imaju srednje škole. Dovoljno je da polože nekoliko ispita i dobiju diplomu za rad koji već obavljaju – tesar, armirač, zidar,“ objašnjava.
Poseban fokus trebalo bi staviti na zanate poput keramičara, gde već postoji praksa, ali ne i formalno priznanje. Takođe, naglašava potrebu za reformom stručnog obrazovanja, navodeći primer Austrije, gde učenici većinu vremena provode na gradilištu i za to primaju naknadu. „Jedan dan su u školi, četiri dana rade i već tokom školovanja stiču iskustvo i zaradu. To je model koji daje rezultate,“ podvlači Torlaković.
Takođe, ističe potrebu za suzbijanjem rada na crno i eventualnim smanjenjem poreza i doprinosa za najniže zarade. „Treba napraviti sistem u kojem će oni sa najmanjim platama plaćati i najmanje poreze, kako bi poslodavci imali motiv da sve isplaćuju legalno,“ smatra Torlaković. U suprotnom, nastaviće se praksa uvoza radne snage iz inostranstva umesto ulaganja u domaće kadrove. „Lakše je uvesti radnika iz Indonezije ili Vijetnama nego obučiti domaće ljude, ali to dugoročno nije rešenje,“ zaključuje on.
