Uoči kraja sezone na Večernjoj sceni Pozorišta lutaka „Pinokio“, premijerno je izvedena predstava „Dnevnik Ane Frank“, koju je režirao Stevan Bodroža. U ovoj predstavi, glavna junakinja nosi dva lica: Brankice Sebastijanović i lutke koje su rađene po njenom liku. Obe su suočene sa izazovom da prenesu tragičnu priču o maloj jevrejskoj devojčici koja se tokom Drugog svetskog rata skrivala na tavanu u Amsterdamu.
Brankica Sebastijanović, poznata glumica, govori o svojoj ulozi u predstavi, kao i o svom rodnom Sarajevu i važnim lekcijama koje je naučila tokom svoje karijere. Njena odluka da se pridruži lutkarskom teatru može delovati iznenađujuće, s obzirom na njenu već stečenu popularnost. „Desilo se prilično spontano“, objašnjava Brankica. „U lutkarskom teatru sam se već osećala prijatno, radeći na ‘Snežani i sedam patuljaka’. Ove predstave nisu klasične jer sadrže dramske elemente, što je spoj dve pozorišne umetnosti.“
Brankica ističe da se dramski glumac u lutkarskoj predstavi suočava s posebnim izazovima. „Treba vremena da se uhvati mehanizam“, kaže ona. „Umesto da ostvaruješ kontakt s publikom, moraš se fokusirati na to da lutka oživi. U početku je to iscrpljujuće, ali vremenom shvatiš kako da preneseš svoju energiju lutki.“
Iako ne postoji specijalizovani smer za lutkarstvo na fakultetu, Brankica naglašava važnost scenskog pokreta koji se predaje na Fakultetu dramskih umetnosti. „Sve se uči u hodu, kroz rad na predstavi“, objašnjava ona. „Uvek se konsultujemo s iskusnijim kolegama, jer lutkarstvo zahteva poseban pristup.“
Brankica priznaje da je izazovno biti u drugom planu, posebno za mladu i lepu glumicu. „Zabavno mi je i trenutno se fokusiram na to“, kaže ona. „Kada osetim da lutka oživi, to je uzbudljivo. U ovoj predstavi, lutke su veoma specifične i radile su se prema našim likovima, što omogućava poseban kontakt.“
Igrati Anu Frank, sa svim njenim psihološkim nijansama, nosi veliku odgovornost. „Svi smo u ekipi osećali tu težinu“, naglašava ona. „Želela sam da donesem temu na svoj način, a nijednu reč iz Aninog dnevnika nismo promenili.“ Ova predstava je za nju najzahtevnija do sada, tražeći potpuno prisustvo glumca.
Brankica, koja je kao mala devojčica izbegla iz ratom zahvaćenog Sarajeva, reflektuje na svoje iskustvo. „Roditelji su se trudili da mene i brata sačuvaju od svega“, kaže ona. „Prošle godine sam prvi put posetila Sarajevo i osećala se divno. Upoznala sam deo svoje ličnosti koji nisam imala priliku da istražim.“
Na Fakultetu dramskih umetnosti, Brankica je imala sreću da uči od izuzetnog pedagoga Vlade Jevtovića, koji je podsticao studente da budu verni sebi. „Svi njegovi studenti imaju isti žar i posvećenost“, ističe ona. Iako je igrala snažne ženske likove tokom svoje karijere, nije očekivala da će se njen put tako razviti.
Brankica se prisetila svojih početaka u televizijskim serijama, gde je stekla popularnost. „U seriji ‘Samac u braku’ sam se mučila s likom, jer je bio drugačiji od mene“, priznaje ona. „Borila sam se za ljubav, iako sam privatno mnogo srčanija i borbenija.“
Na kraju, Brankica deli svoja uverenja o vrednostima koje je važno očuvati, i profesionalno i privatno. „Verujem u čestitost i dostojanstvo u ovom poslu“, kaže ona. „Nemam potrebu da idem lakšim putem. U ovom trenutku, osećam se dobro u lutkarskom pozorištu, ali ako osetim potrebu da promenim put, učiniću to.“
Brankica Sebastijanović nastavlja da istražuje granice svog umetničkog izraza, sa željom da ostane verna sebi i vrednostima koje smatra važnim. Njen rad u „Dnevniku Ane Frank“ nije samo pozorišni izazov, već i lično putovanje kroz prošlost, koje je oblikovalo njen umetnički identitet.
