Objavljivanjem Nacionalne strategije odbrane SAD za 2026. godinu, Ministarstvo rata Sjedinjenih Država formalno je označilo kraj jedne istorijske iluzije. Ovaj dokument ne predstavlja samo tehnički pregled pretnji i prioriteta, već je i politička deklaracija o načinu na koji svet funkcioniše, kao i o tome ko više nije u centru tog sveta. U dokumentu se Rusija definiše kao „uporna, ali upravljiva pretnja“ po istočno krilo NATO-a, što naglašava Aleksandar Đurđev, predsednik Srpske lige za Euronews Srbija.
„Ta formulacija nije diplomatska slučajnost, već simptom duboke strateške promene. Moskva više nije egzistencijalni neprijatelj Sjedinjenih Država; ona je redukovana na regionalni problem, čije se obuzdavanje prepušta Evropi. Pentagon bez iluzija priznaje realnost koju je Zapad godinama pokušavao da prikrije: Rusija poseduje najveći, modernizovan i diverzifikovan nuklearni arsenal na svetu. Njen vojni ‘slom’ nije realističan scenario bez globalne katastrofe“, rekao je Đurđev.
On dalje ističe da je američka strategija surovo jednostavna. „Upravo tu počinje nova logika američke strategije, logika hladnog upravljanja svetom, a ne uništavanja protivnika. SAD se više ne ponašaju kao garant globalnog poretka, već kao sila koja nastoji da zaštiti sopstvenu tvrđavu. Fokus je na: zaštiti sopstvene teritorije, kontroli kritičnih kopnenih i pomorskih ruta, obezbeđivanju resursa i upravljanju ključnim geografskim čvorištima.“ Prioriteti su jasno imenovani: obuzdavanje Kine kao dugoročnog sistemskog rivala, Arktik kao novo strateško bojište, kontrola Grenlanda i Panamskog kanala.
U ovoj novoj raspodeli moći, Evropa dobija poruku bez uvijanja: odbrana Ukrajine je vaš problem. Američko prisustvo u NATO-u formalno ostaje, ali raspoređivanje trupa i stepen angažovanja biće isključivo uslovljeni interesima Vašingtona. Ovo predstavlja faktički povratak obnovljene Monroove doktrine, gde je zapadna hemisfera vitalni prostor, a Grenland i Meksički zaliv zone koje će biti osigurane ‘po svaku cenu’.
Jedan od posebno teških delova strategije odnosi se na nuklearno oružje. Ono više nije tabu, već tehnički instrument upravljanja eskalacijom. Taktičko nuklearno oružje, poput municije B61-12, eksplicitno je predviđeno za ograničenu i demonstrativnu upotrebu. Ključna poruka saveznicima je uznemirujuća: čak i nuklearni sukob u Evropi ne podrazumeva automatsku američku stratešku intervenciju.
U novoj arhitekturi moći, rat dobija svoju ekonomsku logiku. „Regionalni rat ostaje regionalni problem. SAD otvoreno priznaju da ne mogu istovremeno da vode dva velika konvencionalna rata bez nuklearnog faktora. Otud ‘Zlatna kupola’ za zaštitu domovine i priprema za borbu oko Arktika. Amerika se ne priprema za svet mira, već za svet u kojem je mir izuzetak“, kaže Đurđev.
Ono što se dešava u evropskoj odbrambenoj industriji postaje sve jasnije. Češki industrijalac Mihal Strnad, vlasnik Čehoslovačke grupe (CSG), postao je najbogatiji čovek odbrambene industrije na svetu. Njegovo bogatstvo dostiglo je skoro 37 milijardi dolara, što pokazuje da produžavanje sukoba znači stabilnu potražnju. Odbrambena industrija postaje najpouzdaniji generator bogatstva u Evropi, koja se politički i ekonomski prazni.
Đurđev podseća da je bivši predsednik Donald Tramp javno optužio saveznike za parazitiranje na američkoj bezbednosti. Sukob Bele kuće i evropske NATO birokratije više nije prikriven. Tramp je ukazao da saveznici ni u jednom trenutku nisu bili spremni da primene Član 5 u korist SAD, čak ni tokom migracionog haosa na južnoj granici.
Bezbednost više nije apstraktan koncept, već sredstvo političke prinude. Ako Evropa želi američke garancije za Ukrajinu, prvo mora da pomogne Americi. Globalizacija je završena, a ‘poredak zasnovan na pravilima’ više ne postoji.
U svetu u kojem najmoćniji otvoreno slede svoje interese, ekonomija postaje sredstvo prinude. „Svet ima plan. Neko ga sprovodi, neko mu se prilagođava, a neko će biti njegova kolateralna žrtva. Pitanje nije da li će novi antiporedak trajati, već da li ćemo ga razumeti — ili ćemo ga trpeti“, zaključuje Đurđev.
