Dobitnik NIN-ove nagrade za roman „Karota“, Darko Tuševljaković, izrazio je svoje emocije nakon proglašenja ovog prestižnog priznanja. Oseća se ushićeno, pomalo zbunjeno i umorno od pažnje koju je dobio, što ukazuje na važnost ovog trenutka u njegovoj karijeri. Tuševljaković je za Tanjug izjavio da mu je drago što je žiri doneo odluku konsenzusom, što dodatno naglašava vrednost i težinu ovog priznanja.
Roman „Karota“ nosi određene autobiografske elemente, jer je Tuševljaković u njemu „pošao od sebe“. Iako se ne bavi često autofikcijom, ovaj put je osetio potrebu da se vrati svojim sećanjima i istraži ih. Kako je istakao, važno je da tema postane dovoljno zrela u njemu pre nego što je prenese na papir. „Bilo je potrebno da se tema slegne u meni i da osetim da sam u stanju da od sirovog materijala napravim nešto što je moje i nije moje“, rekao je.
Tuševljaković je zamislio svoje delo kao rezultat unutrašnje borbe, gde na kraju ostaje piščevo delo, ali ne predstavlja ga u potpunosti. U romanu je smestio priču u neodređeno sadašnje vreme, a glavni lik se vraća u grad gde je odrastao, pokušavajući da proveri svoja sećanja i zaokruži priču koja je ostala nedovršena.
Govoreći o svom rodnom gradu, Tuševljaković je istakao veličinu slobode koju su deca tog uzrasta mogla da osete u gradu poput Zadra 1990/91. godine. „Zaista smo lutali svugde i želeo sam da zabeležim trenutak te slobode“, napomenuo je. Međutim, ta sloboda je, prema njegovim rečima, izostala iz razloga koji su detetu često nerazumljivi.
Pisac je naglasio trenutak preloma za sve, posebno za odrasle koji su svesniji razloga za događaje. „To je trenutak preloma za svakog, a za odrasle verovatno i strašniji“, rekao je Tuševljaković, dodajući da deca u tim okolnostima mogu biti zbunjena, ali se i dalje kreću u pravcu kojim ih vodi porodica.
Kako godine prolaze, Tuševljaković sve više razmišlja o svom detinjstvu i o tome kako su događaji uticali na njegov razvoj. „Zanimala me ta tačka preloma. Mnogi ljudi su u raspadu zemlje doživeli da njihovi životi jednostavno prekinu“, naglasio je. On takođe podseća da se u društvu svakih 50 godina dešava neki rat, što ukazuje na stalne tenzije.
Tuševljaković je priznao da dok piše, nikada aktivno ne razmišlja o čitaocima, jer smatra da to može biti kontraproduktivno. Najvažnije mu je da se fokusira na tekst i da se povuče u svoje misli. „Kad izađete iz toga, bukvalno je kao da ste se probudili“, rekao je.
Iako ne misli da će tinejdžeri biti primarna publika za „Karotu“, Tuševljaković bi voleo da ga čitaju. On smatra da bi bilo dobro da neki mladi čitaoci pristupe delu s čistom znatiželjom, bez opterećenja. Govoreći o digitalnoj eri i veštačkoj inteligenciji, pisac je naglasio važnost zadržavanja vremena za introspekciju i razgovor sa samim sobom, ističući da je to ključno za mentalnu normalnost.
Tuševljaković smatra da pisanje romana zahteva disciplinu, trening i strpljenje, dok kratke priče mogu biti manje zahtevne. Međutim, on naglašava da je teško napisati dobru kratku priču.
Na kraju, Tuševljaković je istakao svoj ljubav prema žanrovskim književnostima, kao što su horor, fantastika i krimići, ali se takođe osvrnuo na uticaj glavnotokovske književnosti na njegov razvoj kao čitaoca. Njegova sposobnost da prepozna i istraži složene teme kroz literaturu čini ga jednim od značajnijih savremenih autora.
