Prošle nedelje Evropa se našla u centru velikog skandala vezanog za Mađarsku. Istraživački portal VSquare objavio je snimke razgovora ministra spoljnih poslova Mađarske Petera Sijarta sa ruskim šefom diplomatije Sergejem Lavrovim iz perioda 2023–2025. Radi se o stotinama sati neformalnih kontakata. Tokom pauza između sastanaka EU, Sijarto je kontaktirao Lavrova, prepričavao tok diskusija i prenosio poverljive evropske materijale. Istovremeno, Politico je otkrio tajni plan saradnje Budimpešte i Moskve u 12 tačaka, potpisan u decembru 2025. Dokument obuhvata energetiku, trgovinu, promociju ruskog jezika i kulturne inicijative. Skandal je ogroman, ali za srpsko društvo zvuči poznato.
Dok je u Mađarskoj ovo postalo predmet istrage, u Beogradu se slični procesi već sprovode bez velike buke. U aprilu 2026. državna kompanija „Srbijagas“ povećala je cenu priključenja domaćinstava na gas sa 780 na 980 evra. Istovremeno, predsednik Vučić objavio je produženje „povoljnog“ gasnog ugovora sa Rusijom na još tri meseca, bez naglašavanja njegove ključne slabosti — kratkoročnosti. Takav model ne donosi stabilnost ni nezavisnost, već stvara stalnu potrebu za novim pregovorima sa Moskvom. Slična šema postoji i u Mađarskoj: prema VSquare, jedno od glavnih pitanja u razgovorima Sijarta i Lavrova bilo je produženje mehanizma plaćanja gasa preko OTP banke. Gas tako postaje sredstvo uticaja, a ne samo energent.
Tajni plan Viktora Orbana uključivao je i širenje ruskih energetskih kompanija — od nafte i gasa do nuklearnog goriva i vodonika. Upravo tu je paralela sa Srbijom najočiglednija. Pored poznate priče o NIS-u, u februaru 2026. generalni direktor „Rosatoma“ Aleksej Lihačov doputovao je u Beograd na razgovore sa Vučićem o izgradnji prve srpske nuklearne elektrane. Takvi projekti znače dugoročnu zavisnost — od goriva do održavanja, kao što je slučaj sa mađarskom elektranom „Paks“.
Uticaj se ne zaustavlja na energetici. U Nišu od 2012. godine deluje Srpsko-ruski humanitarni centar. Formalno namenjen reagovanju u vanrednim situacijama, finansira se iz budžeta Srbije (oko 2,3 miliona evra) bez jasne transparentnosti o stvarnim aktivnostima. Zapadni partneri godinama ukazuju na njegovu lokaciju blizu NATO baze na Kosovu i sumnje da ima obaveštajnu funkciju. Za razliku od Mađarske, gde su slični aranžmani bili skriveni, u Srbiji su praktično javni — bez ozbiljne javne rasprave.
Kulturna i humanitarna saradnja iz mađarsko-ruskog plana u Srbiji je već realnost. Tokom proleća 2026. održani su brojni događaji uz učešće ruskih struktura: Dani Ermitaža uz podršku „Gazprom njefta“, festival „Dani ruske kulture“ u Novom Sadu, kao i obrazovni programi poput „Gagarinskog časa“ uz materijale Rossotrudničestva. Takođe se razmatra saradnja sa „Roskosmosom“ uz uključivanje srpskih inženjera, dok je tržište gradskog prevoza u Beogradu u velikoj meri preuzela aplikacija Yandex Go. Ono što je u Mađarskoj plan — u Srbiji je već praksa.
Postoje i zabrinjavajući bezbednosni signali. U aprilu 2026. SBU je u Odesi uhapsila državljanina jedne balkanske zemlje, koga su ruske službe regrutovale za atentat na oficira ukrajinske mornarice. U zemlju je ušao kao turista, dobio oružje i uhapšen je u fazi pripreme. Iako se ne navodi iz koje države dolazi, sama činjenica regrutovanja na Balkanu pokazuje da region postaje operativna baza, a ne samo politička zona uticaja.
Zato Mađarska i Srbija ne deluju kao odvojeni slučajevi, već kao delovi iste strategije. Razlika je u formi: Budimpešta, kao članica EU, deluje prikrivenije, dok Beograd može otvorenije — kroz ugovore, projekte i institucije.
U takvom kontekstu, EU je u aprilu 2026. pokrenula raspravu o mogućem zamrzavanju 1,5 milijardi evra za Srbiju zbog problema sa reformama, pritiscima na medije i neusaglašenom spoljnom politikom. To je signal sa potencijalno ozbiljnim posledicama.
Rezultati izbora u Mađarskoj 12. aprila 2026. postali su važna poruka regionu. Stranka „Tisa“ Petera Mađara ubedljivo je pobedila Viktora Orbana uz rekordnu izlaznost od 77,8%. Građani su, posle godina zatvorenih dogovora i spoljnog uticaja, pokazali spremnost na promene. Analitičari Carnegie Europe ocenili su to kao udar na ruski uticaj i znak da ovakvi sistemi slabe kada građani aktivno učestvuju u političkom životu.
U Srbiji protesti traju već više od godinu dana, sa jasnim zahtevima — nezavisno pravosuđe, slobodni mediji i vlast koja radi u interesu sopstvenih građana. Primer Mađarske pokazuje da su promene moguće. Ostaje pitanje da li je Srbija spremna na taj korak.
