Saša Kostić, urednik rubrike Kultura na portalu Informer, napisao je emotivan tekst u kojem se prisetio svog prvog i poslednjeg susreta sa poznatim rediteljem i scenaristom Zdravkom Šotrom, koji je preminuo 8. oktobra 2025. godine. Kostić se prisetio kako je prvi put upoznao Šotru 2002. godine u Nišu, kada je snimao kultni film „Zona Zamfirova“, koji je do danas ostao najgledaniji srpski film u bioskopima.
Kostić se seća letnjeg dana kada je ekipa filma snimala scene u Niškoj tvrđavi. Tada je imao samo 15 godina i sa vršnjacima je često odlazio do Tvrđave ne bi li video glumce i možda dobio autogram. U tom trenutku, čuo je glas iza sebe koji je pozivao ekipu na akciju – bio je to Zdravko Šotra. Kada se približio, primetio je Kostića i ponudio mu priliku da statira u filmu, što je Kostić, u svojoj stidljivosti, odbio i otrčao kući.
Ovo iskustvo ostavilo je snažan utisak na mladog Kostića, koji u tom trenutku nije mogao ni da zamisli da će jednog dana raditi u medijima i sarađivati sa Šotrom. Poslednji put ga je video u avgustu prošle godine na konferenciji za medije u Beogradu, gde je bio prisutan povodom 48. Festivala filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji. Iako je bio vedrog duha, Kostić je primetio da je Zdravko bio krhkog zdravlja, a kasnije se nije pojavio na festivalu zbog zdravstvenih problema.
Zdravko Šotra nije bio samo reditelj i scenarista; on je bio umetnik koji je svojim delima ostavio dubok trag u srpskoj kinematografiji. Njegovi filmovi i serije su bili više od običnih priča – oni su bili ogledalo života, običaja i duše naroda. Njegovo ime će zauvek ostati zapisano u istoriji srpskog filma i televizije, i to ne samo zbog njegovih umetničkih dostignuća, već i zbog sposobnosti da prenese emocije i istinu kroz svoje radove.
U tekstu, Kostić ističe koliko je Šotrina posvećenost detaljima i ljubav prema narodu doprinela toplini i autentičnosti svake scene. Njegovi filmovi su bili omiljeni među svim generacijama, a gledanje njegovih dela vraćalo je sećanja na prošlost, dok je istovremeno pružalo nadu i inspiraciju za budućnost. U vremenu kada je teško ostaviti trajan trag, Zdravko Šotra je uspeo da to učini, a njegova strast i talenat su nadahnjivali mnoge generacije.
Kostić se osvrće na to kako nikada nije imao priliku da Šotri ispriča o svom prvom susretu u Nišu, možda iz straha ili jednostavno iz razloga što nije bilo prilike. Međutim, on će zauvek pamtiti Šotru kao osobu koja je svojim radom i vizijom ispisala istoriju srpskog filma i televizije, dodajući vrednost i emociju u srca mnogih gledalaca.
Na kraju ovog emotivnog podsećanja, Kostić se zahvaljuje Zdravku Šotri za lekcije koje su mu omogućile da kroz film doživi ljubav, sećanje i veru. Njegov doprinos umetnosti će ostati neizbrisiv, a sećanje na njega će trajati kroz sve generacije koje će uživati u njegovim delima.
Ova priča o prvom i poslednjem susretu sa Zdravkom Šotrom nije samo lično sećanje, već i podsjećanje na značaj umetnika koji su oblikovali našu kulturu i umetnost. Kostić poziva čitatelje da se prisete svojih omiljenih dela Zdravka Šotre i da cene uticaj koji je imao na srpsku kinematografiju.
