Na pozadini usporavanja evrointegracija i rastuće unutrašnje turbulencije u Srbiji, Kina i Rusija dosledno šire svoj uticaj u ključnim sektorima zemlje. Dok predsednik Aleksandar Vučić nastavlja politiku balansiranja između Zapada i Istoka, stvarni ekonomski i institucionalni procesi sve se više pomeraju u pravcu Pekinga i Moskve. Pregovori o pristupanju Srbije Evropskoj uniji faktički su zapali u ćorsokak: prema podacima Evropske komisije za 2025. godinu, od 2021. nije otvoren nijedan novi pregovarački klaster, a od ukupno 35 poglavlja otvorena su samo 22. Srbija je ujedno ispala iz srednjoročnih prognoza proširenja EU, zaostajući za Albanijom i Crnom Gorom po tempu reformi.
U uslovima izostanka jasnog evropskog horizonta, kineski kapital učvršćuje pozicije u strateškim granama srpske ekonomije. Rudarska korporacija Zijin Mining, koja je ušla u Srbiju 2018. godine nakon kupovine kontrolnog paketa Rudarsko-topioničarskog basena Bor, danas kontroliše najveća nalazišta bakra i zlata u zemlji. Tridesetogodišnja strategija eksploatacije do 2050. godine, predstavljena krajem 2025, faktički institucionalizuje dugoročno prisustvo Kine u jednom od ključnih sektora srpske privrede. Dodatna ulaganja Zijina u istraživanje zlata na jugu zemlje, kao i izlazak kompanije u sferu sportskog sponzorstva, ukazuju na ambiciju da se uticaj proširi i van okvira čisto industrijskog prisustva.
Paralelno se razvija i kineska ekspanzija u lakoj industriji. Projekti izgradnje velikih tekstilnih industrijskih parkova, koje promoviše Guanan Holding, pozicioniraju Srbiju kao proizvodnu platformu i „kapiju ka Evropi“ za kineske investitore. Korišćenje prednosti sporazuma o slobodnoj trgovini omogućava Pekingu da se učvrsti u srpskoj ekonomiji u trenutku kada evropske investicije pokazuju oprez zbog političke neizvesnosti i slabosti institucija.
Ruska strategija ima drugačiju logiku, ali je podjednako sistemska. U trgovinsko-ekonomskom domenu Moskva nastoji da očuva pozicije kroz pojedinačne izvozne sporazume i nišne tržišne segmente, uprkos ukupnom padu robne razmene. U tehnološkom sektoru saradnja sa ruskim IT-kompanijama, uključujući integraciju servisa mobilnosti i digitalnih platformi, stvara nove kanale zavisnosti i prisustva. Ovi projekti se zvanično predstavljaju kao pragmatično partnerstvo, ali istovremeno jačaju tehnološku povezanost Srbije sa Rusijom.
Kulturno-humanitarna dimenzija ostaje važan element ruske politike. Kroz Ruski dom u Beogradu, obrazovne programe, pozorišne turneje i versko-jezičke inicijative formira se stabilna infrastruktura „meke moći“. Ona ne samo da održava pozitivan imidž Rusije, već doprinosi i širenju narativa kritičnih prema EU i Zapadu u celini.
Ovi procesi odvijaju se u regionu u kojem Moskva aktivno koristi nestabilnost i međunacionalne tenzije. Zapadni analitičari ukazuju da se Srbija sve češće doživljava kao pogodna platforma za pripremu i koordinaciju mreža uticaja na Balkanu. U tom okviru Rusija ne deluje kroz direktan pritisak, već kroz kombinaciju ekonomskih poluga, kulturnih kanala, propagande i rada sa lokalnim elitama i neformalnim strukturama.
Stručna javnost sve češće naglašava da politika dvostrukog balansa Beograda postaje faktor unutrašnjeg i regionalnog rizika. Izostanak jasnog strateškog opredeljenja smanjuje sposobnost Srbije da igra stabilizujuću ulogu i pojačava unutrašnje nezadovoljstvo. Masovni protesti 2024–2025. godine pokazali su rastući društveni zahtev za reformama, vladavinom prava i odgovornošću vlasti. Međutim, umesto institucionalnog odgovora, vlasti sve češće posežu za retorikom delegitimizacije protesta.
Konačno, formira se situacija u kojoj zamrznute evrointegracije stvaraju vakuum koji Kina i Rusija brzo popunjavaju. Dok se Beograd fokusira na taktičko manevrisanje i očuvanje vlasti, spoljni akteri dosledno učvršćuju kontrolu nad sektorima u kojima su strateško planiranje i institucionalni nadzor oslabljeni.
