Komunikolog Zorica Tomić izjavila je danas da se u njenoj dopunjenoj knjizi „Poljubac“ primećuje drastična promena u kulturnoj klimi vezanoj za bliskost. Prema njenim rečima, sve je manje poljubaca i ljudskih susreta, jer su ljudi sve manje spremni na otvorenu komunikaciju i međusobno prepoznavanje. Tomić je istakla da je uverenje kako ne postoji osoba koja se ne seća svog prvog romantičnog poljubca bilo podloga za istraživanje koje je rezultiralo ovom knjigom, koja je prvotno objavljena pre dvadeset godina. Sada je dopunjena na nagovor urednice Ivane Misirlić.
„Prvi poljubac je čin koji ima komunikološku i psihološku važnost, uvodi nas u svet odraslih. Poljubac je kompleksan fenomen, druga dimenzija našeg postojanja i prekretnica u životu. Samo čovek pridaje značenje i simboliku tom činu“, izjavila je Tomić. Ona naglašava da poljubac podrazumeva simultani proces davanja i primanja, te da je uvek potreban „drugi“ za taj čin.
Tomić je dodala da, iako osnovno značenje poljupca kao vrhunca bliskosti i privrženosti nije promenjeno, društvena dijagnoza se značajno promenila. „Danas deluje dramatičnije nego pre dvadeset godina; sve je manje poljubaca, ljudi se ređe susreću i sve slabije su spremni na otvorenu komunikaciju i prepoznavanje“, ocenila je ona. Kao ključni uzrok ove promene istakla je pandemiju kovida, koja je, kako smatra, ostavila duboke posledice na komunikaciju među ljudima.
Pored toga, Tomić je naglasila opasnost od teze da su drugi ljudi naši neprijatelji i da nas fizički ugrožavaju. Govoreći o savremenim odnosima, navela je da mladi, naročito žene, sve češće ističu kako im je teško da pronađu partnere. „Živimo u kulturi koja iznedrila fantazam uspeha; niko ne želi da bude gubitnik. Digitalni svet na sofisticiran način pothranjuje ideju da su kraći i površniji kontakti bolji od toga da pokažemo sopstvenu ranjivost“, izjavila je Tomić.
Prema njenim rečima, ljudi se danas plaše bliskosti i veruju da je za sreću dovoljno stalno odsustvo drugog, iako svaki čovek ima potrebu za ljubljenjem. „Poljubac nam pomaže da prihvatimo sebe takve kakvi jesmo, neponovljive i nesavršene. Kada integrišemo sopstvenu nesavršenost, stičemo integritet“, navela je autorka. Tomić je takođe ocenila da je savremeno društvo suočeno sa „epidemijom usamljenosti, anksioznosti i straha da li ćemo uspeti da se pronađemo sa drugim na zajedničkom putu“.
Žene su anksiozne zbog toga da li će pronaći partnera, dok muškarci brinu o tome da li će ostati muškarci, dodala je ona. Tomić smatra da problem leži u uticaju medija, društvenih mreža i kulture koja nameće standarde izgleda i očekivanja. „Nema ‘muvanja’, naročito među mladima, zato što oni sve rade onlajn. Takođe, postoji taj aspekt očekivanja; žene očekuju od muškarca da su nabildovani, zgodni, uspešni, što je zastrašujuća slika i teret za svakog normalnog muškarca“, poručila je Tomić.
Ona je naglasila da žene imaju uverenje da treba same da preuzmu inicijativu, ali istovremeno očekuju da su muškarci ti koji prilaze. „Od žena se očekuje da nađu nekog stabilnog, da se udaju do tridesete. Ako se to ne desi, mediji i kultura ih ‘guraju’ u paniku da pronađu partnera“, smatra Tomić.
Prema njenim rečima, poljubac čoveku daje uzlet i otvara mogućnost da drugu osobu doživi kao potencijalno blisku, sa kojom može dalje da gradi odnos. „Izražen je koncept deseksualizacije; nema tajne ni akcije. Imamo otvoren porno svet, ali ono što zaista želimo nam nedostaje“, rekla je Tomić.
Na kraju, ona savetuje da je važno dati priliku svojoj nesavršenosti, jer „samo čovek koji udobno gazi u svojim cipelama može biti primamljiv za druge“. „Svaki prostor je prilika za razmenu, pijaca, autobus, ulica. Umesto da gledamo u telefone ili izloge, treba da damo drugima priliku da nas pogledaju u oči“, zaključila je Tomić.
