Surova manipulacija sa pozicija moći može da izoluje pojedinca, primoravajući ga da nikome ne veruje osim vođi, čime se stvara osećaj zavisnosti od „matične“ vlasti. Milijana Rogač, urednica Istinomera, ističe da je važno prepoznati obrasce laži i manipulacije, kao i odabrati pažljivo kome se poklanja poverenje, vreme i emocije. Prema njenim rečima, čuvanje mentalnog zdravlja i koncentracije predstavlja ozbiljnu pobunu u vremenu kada je propaganda sveprisutna.
Rogač naglašava važnost učestvovanja u zajednici kao načina očuvanja sloboda i podsticanja građanske diskusije o temama od javnog interesa. Analiza koju su sproveli timovi Istinomera i Crte pokazuje da se u političkom diskursu Srbije jasno prepoznaju uloge glavnih aktera. Vučić je predstavljen kao centralna figura, koja ne samo da definiše narative, već i upravlja percepcijom javnosti.
U vrhu komunikacione piramide nalaze se Ana Brnabić, Miloš Vučević i Siniša Mali, koji nose dominantne poruke režima. Brnabić je prva linija odbrane Vučića, baveći se obračunom s neistomišljenicima i promovisanjem njegovog imidža kao stabilnog vođe. Vučević dodatno polarizuje javnost kroz nacionalističke poruke, dok Mali ističe ekonomske uspehe kako bi potvrdio Vučićevu poziciju.
Pored njih, postoji i široka mreža aktera, uključujući političke funkcionere, analitičare, novinare, umetnike i biznismene, koji pomažu u širenju propagandnih narativa. Ovi akteri često koriste diskvalifikaciju i dramatizaciju, dok legitimizatori pružaju „stručnu“ podršku režimskim stavovima. Ideološki čuvari održavaju narative o ugroženosti i pozivaju na jedinstvo, dok promotori uspeha naglašavaju stabilnost i ekonomske uspehe.
U analizi se navodi da Vučić koristi ansambl kao sredstvo za plasiranje narativa koji jačaju njegovu poziciju, demonizujući pritom opoziciju i normalizujući represiju. Ova dvosmerna eho-komora omogućava da se narativi prilagođavaju trenutnim događanjima, dok se javnost konstantno zastrašuje i demotivira da učestvuje u političkom životu.
Rogač ukazuje na to da je ova propagandna mašinerija duboko institucionalizovana i da je njen cilj da gurne građane nazad u privatne sfere, daleko od javnog delovanja. Iako se čini da su građani lako manipulativni, ona napominje da takav mehanizam zahteva organizaciju i resurse.
U periodima krize, kao što su masovni protesti, dominiraju narativi o unutrašnjim neprijateljima, dok u mirnijim vremenima vladaju poruke o „zlatnom dobu“ Srbije. Politolog Nikola Parun dodaje da ispod javnog diskursa leže složeni interesi koji se oslanjaju na veze moći, uključujući bezbednosne i administrativne strukture.
U zaključku, Rogač ističe da je važno prepoznati ove obrasce kako bi se stvorila otpornija javnost koja će se suprotstaviti manipulacijama. U svetu gde propagandni narativi često oblikuju stvarnost, svaka svest o ovim mehanizmima može doprineti jačanju demokratije i slobode govora.
