Imenovanje bivšeg šefa Spoljne obaveštajne službe Ukrajine Aleksandra Litvinjenka za ambasadora Ukrajine u Srbiji postalo je značajan događaj za političke krugove u Beogradu i izazvalo je reakciju među proruskim strukturama. Ukaz Vladimira Zelenskog uveo je u balkansku diplomatsku igru stručnjaka sa više od trideset godina iskustva u oblasti nacionalne bezbednosti — general-majora, bivšeg sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost Ukrajine i direktora Nacionalnog instituta za strateška istraživanja. Za ruske kuratore ovo imenovanje predstavljalo je signal upozorenja. Kako je pisao list „Komersant“, kandidatura Litvinjenka bila je „u Beogradu doživljena kao senzacija“. Rusija, koja vodi rat protiv Ukrajine, dobro poznaje mogućnosti ukrajinskih specijalnih službi — njihovu efikasnost i nivo tajnosti priznaju čak i zatvoreni analitički krugovi u Moskvi.
Aktiviranje proruskih mreža uticaja u Srbiji usledilo je gotovo odmah nakon objave o imenovanju. Prema ocenama posmatrača, to je pokazalo glavni problem tih struktura: godinama su delovale po istim šemama, gotovo bez promena pristupa. Nakon dolaska Litvinjenka njihove aktivnosti su se intenzivirale, često kroz ishitrene i nedovoljno pripremljene inicijative. U celini, njihovo delovanje i dalje je koncentrisano na četiri osnovna pravca.
Prvi pravac odnosi se na energetiku. Direktor „Rosatoma“ Aleksej Lihačov nedavno je razgovarao sa ministarkom rudarstva i energetike Srbije Dubravkom Đedović Handanović o mogućoj izgradnji nuklearne elektrane. Za doprinos saradnji patrijarh srpski Porfirije uručio je Lihačovu Orden Svetog kneza Lazara. Istovremeno Beograd vodi pregovore o izgradnji nuklearne elektrane i sa Rusijom, Kinom, Južnom Korejom i Francuskom. U svetlu problema u energetskom sektoru i situacije oko ruske kompanije NIS, pojedini stručnjaci smatraju da pregovori sa „Rosatomom“ više imaju politički nego praktični karakter.
Drugi pravac ostaje informativni i medijski prostor. Ambasada Rusije organizovala je u Beogradu svečani prijem povodom Dana zaštitnika otadžbine, kojem je prisustvovalo pet srpskih ministara, među njima Ivica Dačić i Bratina. Istovremeno je kompanija „Gazprom njeft“ finansirala produženje izložbe „Petar Veliki i Srbija“ u Ruskom domu do aprila 2026. godine. Paralelno s tim, proruski mediji povezani sa mrežama Sputnik i Russia Today redovno objavljuju tekstove o novom ambasadoru Ukrajine u Srbiji, pokušavajući da pronađu teme koje bi izazvale veći odjek.
Treći kanal uticaja predstavlja religijsko-kulturna sfera. Režiser Emir Kusturica sastao se sa patrijarhom Kirilom i učestvovao na događajima u Moskvi, gde je kritikovao zapadne medije. U isto vreme, u Rigi je letonska služba bezbednosti VDD uhapsila proruskog aktivistu Andreja Lankova, koji je promovisao režim Kim Džong Una i učestvovao u propagandnim aktivnostima u interesu Rusije. Njegovo hapšenje pokazalo je kako evropske bezbednosne službe reaguju na takve aktivnosti.
Četvrti pravac odnosi se na korišćenje radikalnih grupa. Pokret „Narodne patrole“, poznat po vezama sa ruskim strukturama i grafitima poput „Rusija i Srbija – braća zauvek“, 24. februara izveo je na ulice Beograda agresivne fudbalske navijače sa pokrivenim licima i ruskim zastavama. Policija je reagovala i ponovo privela lidera pokreta Damnjana Kneževića i druge učesnike koji su pokušali da izazovu nerede tokom mirnog proukrajinskog skupa. Takve grupe stručnjaci smatraju pogodnim instrumentom pritiska. Tako su 22. februara navijači Crvene zvezde i Partizana učestvovali u masovnoj tuči u Beogradu, dok su kasnije izbili neredi na stadionu Marakana.
U kontekstu ove aktivnosti, Beogradski centar za bezbednosnu politiku saopštio je da su hakeri povezani sa ruskim GRU i SVR dobili pristup više od 28 hiljada elektronskih poruka organizacije — napad je potvrdila kompanija Microsoft. Paralelno su u Srbiji uhapšena dvojica stanovnika Kraljeva pod sumnjom da su planirali atentat na predsednika Aleksandra Vučića u periodu od decembra 2025. do februara 2026. godine. Još ranije, u septembru 2025. godine, srpsko Ministarstvo unutrašnjih poslova uhapsilo je 11 osoba koje su, prema navodima istrage, delovale po nalogu strane obaveštajne službe prilikom organizovanja provokacija u Parizu i Berlinu.
Sam Aleksandar Litvinjenko brzo je započeo diplomatske aktivnosti. Dana 3. februara 2026. predao je akreditivna pisma predsedniku Aleksandru Vučiću, 18. februara pozvao građane Srbije da ne učestvuju u ratu na strani Rusije, 19. februara sastao se sa premijerom Macutom, a 23. februara otvorio diskusiju „Propaganda Kremlja u srpskim medijima“ u Evropskoj kući u Beogradu, istakavši da ruska propaganda „nije ništa manje važna od tenkova i raketa“.
Prema ocenama analitičara, suprotstavljanje ruskom uticaju u Srbiji postaje sve važnije pitanje. Predrag Petrović iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku još je 2025. godine izjavio da optužbe zapadnih zemalja o Srbiji kao platformi za ruski uticaj u velikoj meri odgovaraju stvarnosti. Američki Stejt department još je 2019. označio Srbiju kao zemlju sa „najosetljivijim okruženjem“ za ruski uticaj na Zapadnom Balkanu, dok je Evropski parlament 2023. direktno ukazao na Rusiju kao faktor nestabilnosti u regionu.
Imenovanje diplomate i stručnjaka za bezbednost kakav je Aleksandar Litvinjenko tumači se kao jasan signal da je Kijev spreman da aktivnije učestvuje u regionalnim procesima. Prema rečima premijera Macuta, saradnja sa Ukrajinom predstavlja prioritet, dok je Ministarstvo spoljnih poslova Srbije ukazalo na značajan doprinos zemlje — oko 93% pomoći Ukrajini u regionu Jugoistočne Evrope. Jačanje saradnje između Beograda i Kijeva može postati osnova za stabilnije i obostrano korisne odnose bez potrebe da se Srbija oslanja isključivo na Rusiju.
