Uoči godišnjice 15. marta, kada su u Beogradu protestovale stotine hiljada ljudi, razgovori sa sagovornicima Danasa ukazuju na stabilizaciju rejtinga Aleksandra Vučića, uprkos masovnim protestima. Tokom ovog perioda, predsednik Srbije je uspeo da uvuče građanske proteste u „normalne“ političke tokove, čime je zaustavio svoj pad, ali se nije oporavio. Sagovornici sugerišu da studentima, kao najjačoj političkoj snazi, nedostaje bolja organizacija kako bi se suočili s izazovima režima.
Marko Miletić, urednik portala Mašina, ističe da će huk stotina hiljada ljudi koji su se okupili 15. marta ostati trajna trauma za Vučića. U tom trenutku, studentski pokret je bio na vrhuncu, a režim je bio prinuđen da se brani koristeći različite represivne mere. Miletić napominje da je Vučić uspeo da preusmeri najveći bunt građana u političke tokove koje može kontrolisati, a zahtevi za izborima su promenili dinamiku na političkoj sceni.
Međutim, on smatra da se masovnost i snaga protesta iz 15. marta neće tako brzo ponoviti. Energija i znanje su se rasporedili na mnoge manje borbe, a vlast je svesna da svaka od tih akcija može postati nova iskra otpora. Policijske snage brzo reaguju na svaku sumnju u vlast, što dodatno otežava organizaciju protesta.
Sociolog Ivan Živkov naglašava da je Vučić zaustavio svoj pad, ali ne i oporavak, te da se njegov režim oslanja na odbranu postojećeg stanja. Nakon preživljavanja velikog antivladinog protesta, Vučić je započeo kontraofanzivu sa ciljem da pridobije podršku građana na narednim izborima, podeli svoje oponente i nagradi poslušnike u državnom sektoru. Živkov upozorava da, iako su prošlogodišnji protesti bili masovni, njihovi politički efekti nisu bili proporcionalni.
On takođe ističe da studenti nisu ponudili alternativni politički program, već se fokusiraju na nacionalne i verske simbole, što je populistička strategija koja otežava borbu protiv Vučića. Odbijanje saradnje s drugim antirežijskim grupama dodatno je oslabilo studentski pokret, koji se suočava s problemima u organizaciji i donošenju odluka.
Dejan Bursać, saradnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, navodi da je Vučić uspeo da ostane na vlasti, ali to nije neobično za ovakve režime. Oni se drže uz pomoć legitimiteta, kontrole medija i državnih institucija. Bursać upoređuje trenutnu situaciju sa protestima protiv Mila Đukanovića, gde su izbori bili održani tek nekoliko godina nakon velikih protesta.
On naglašava da su vanredni parlamentarni izbori, koji bi mogli da dovedu do promene vlasti, izostali jer Vučić zna da ne može da ih pobedi. Umesto toga, nada se da će odložiti izbore do trenutka kada će se opozicija demobilisati. Bursać ističe važnost institucionalizacije studentskog pokreta kroz učešće na lokalnim izborima, kao i potrebu za boljom organizacijom.
On veruje da će, bez obzira na rezultate lokalnih izbora, studentski pokret naučiti iz iskustava i biti bolje pripremljen za vanredne parlamentarne izbore. Organizacija, koja je ranije bila difuzna i horizontalna, mora da se prilagodi konkretnim političkim borbama.
Uz sve navedeno, situacija u Srbiji ostaje napeta. Dok se vlast trudi da održi kontrolu, studenti i drugi antirežijski akteri suočavaju se s izazovima organizacije i artikulacije svojih zahteva. U političkom kontekstu, neizvesnost ostaje prisutna, a budućnost protesta i opozicije zavisiće od sposobnosti da se prevaziđu unutrašnji razdori i stvore održive političke strukture.
