Genetika određuje čak do 55 odsto životnog veka čoveka, pokazalo je istraživanje objavljeno u naučnom časopisu „Science“. Ova studija otkriva da geni igraju znatno veću ulogu u životnom veku nego što se ranije smatralo. Međunarodni tim istraživača, koristeći podatke iz studija blizanaca, razdvojio je spoljašnje uzroke smrti, kao što su nezgode, ubistva i infekcije, od unutrašnjih bioloških faktora, uključujući genetske mutacije i bolesti povezane sa starenjem.
Ovim razdvajanjem uzroka smrti, istraživači su dobili precizniju procenu uticaja genetike na životni vek. Prethodne procene su se kretale između 6 i 33 odsto, dok nova studija sugeriše da je taj procenat znatno veći. Ben Senhar, glavni autor studije i istraživač sa Instituta Vejzman u Izraelu, istakao je da ovaj rezultat nije slučajan. On je napomenuo da, kada se pogledaju studije blizanaca o raznim osobinama, otprilike 50 odsto tih osobina je nasledno, što se može primeniti i na starosnu granicu menopauze.
Profesor Morten Šeibje-Knudsen sa Univerziteta u Kopenhagenu rekao je da je novi pristup „eliminisao spoljašnji šum“ i omogućio otkrivanje osnovne biologije starenja. On je takođe naglasio da geni značajno određuju životni vek kod različitih vrsta. Na primer, kvasac može živeti samo 13 dana, dok kitovi mogu da dostignu starost od više od 200 godina.
Ipak, eksperti upozoravaju da zdrav stil života i dalje igra ključnu ulogu u određivanju životnog veka. Senhar je napomenuo da, ako genetika određuje 55 odsto životnog veka, preostalih 45 odsto zavisi od ishrane, vežbanja i životnih navika. To znači da, iako su geni važni, ljudi i dalje imaju značajnu kontrolu nad svojim zdravljem i dugovečnošću kroz svoj način života.
Studija takođe ukazuje na važnost daljeg istraživanja zaštitnih gena koji „produžavaju život“, posebno kod ljudi koji nose gene koji ih štite od hroničnih bolesti. Među ovim genima su FOXO3, APOE i SIRT6. Istraživači veruju da dugovečnost verovatno zavisi od interakcije više gena, umesto od jednog ključnog „gena za sve“.
U svetlu ovih otkrića, istraživači pozivaju na nastavak istraživanja kako bi se bolje razumele biološke osnove starenja i kako bi se razvili potencijalni tretmani koji bi mogli da produže život ili poboljšaju njegov kvalitet. Ova studija predstavlja značajan korak napred u razumevanju uloge genetike u životnom veku, ali takođe naglašava važnost održavanja zdravog načina života kao ključnog faktora u postizanju dugovečnosti.
Osim toga, istraživači sugerišu da bi buduće studije mogle istražiti kako okolišni faktori, kao što su ishrana i fizička aktivnost, interaguju sa genetskim predispozicijama za određene bolesti i starenje. To bi moglo otvoriti nove puteve za razvoj strategija koje bi mogle pomoći ljudima da ostanu zdravi i aktivni tokom celog života.
U zaključku, istraživanje potvrđuje da genetika igra značajnu ulogu u određivanju životnog veka, ali i dalje ostavlja prostor za individualne izbore i životne navike koje mogu značajno uticati na trajanje i kvalitet života. U svetlu ovih saznanja, važno je nastaviti sa edukacijom o zdravim navikama i njihovom uticaju na dugovečnost.
