Mart je mesec koji duboko obeležava savremenu političku istoriju Srbije, sa značajnim datumima kao što su 9. mart 1991. godine, 12. mart 2003. kada je ubijen premijer Zoran Đinđić, i 11. mart 2006. kada je preminuo bivši predsednik Slobodan Milošević u pritvoru Haškog tribunala. O nasleđu ovih dvaju političara razgovarali su Despot Kovačević i Stefan Surlić u emisiji „Despot Stefan“, analizirajući kako ih savremeno društvo vidi i kakvo mesto zauzimaju u kolektivnom pamćenju.
Surlić ističe da se nasleđe Đinđića i Miloševića i dalje gleda kroz duboke podele u srpskom društvu. „Srpski narod je poznat po različitim vrstama podela, a ovo je jedan od slučajeva gde su ljudi podeljeni u vezi sa tim kako gledaju na legat ova dva čoveka. Osobno, verujem da je legat Zorana Đinđića pozitivan, dok je legat Slobodana Miloševića negativan“, rekao je Surlić. Đinđić je, prema njemu, bio demokratski premijer koji je Srbiji omogućio jasnu evropsku perspektivu i učinio da prestane biti izolovana zemlja.
Surlić se seća Đinđićevog govora u Novom Pazaru, gde je rekao političkom neistomišljeniku: „Gledajte u budućnost, tamo ćemo se sresti vi i ja.“ Ova ideja vizije i modernizacije, ističe Surlić, i dalje je prisutna u srpskoj politici, dok mnogi Miloševićev legat vide kao teret, obeležen godinama izolacije i ratova koji su ostavili duboke posledice na društvo.
Despot Kovačević ukazuje na to da je percepcija Miloševića tokom vremena postala složenija. „Negativna slika o njemu proizašla je iz njegove politike devedesetih, ali delovanje Haškog tribunala je doprinelo da deo građana počne drugačije da posmatra njegovu ulogu“, objašnjava Kovačević. Mnogi su, prema njegovim rečima, doživeli empatiju prema Miloševiću dok su ga gledali kako se brani pred stranim sudijama.
Surlić dodaje da je suđenje u Hagu promenilo percepciju kod dela građana, jer su mnogi videli bivšeg predsednika nemoćnog i kako sam vodi svoju odbranu, što je izazvalo saosećanje čak i kod onih koji su se protiv njega borili devedesetih. „Kod nas postoji tradicija da slavimo mrtve, a proklinjemo žive. Pre atentata, popularnost Zorana Đinđića je opadala, a nakon njegove smrti, postao je političar koji je bio vredan podrške“, naglašava Surlić.
On podseća da su obojica došli na vlast sa reputacijom reformatora. „Milošević je nekada viđen kao lider liberalnije struje u tadašnjem Savezu komunista, ali istorijska distanca pokazuje da je bio prilično nevešt državnik u ključnim geopolitičkim momentima“, ocenjuje Surlić. Đinđićeve greške, prema njegovim rečima, leže u političkim kompromisima sa strukturama iz prethodnog sistema koje su doprinele njegovoj likvidaciji.
U vezi sa pitanjem Kosova, Surlić primećuje paradoks u javnom mnjenju. „Mnogi misle da će Milošević ostati upamćen kao neko ko je sačuvao Kosovo, a Đinđić kao onaj ko ga je izgubio. Međutim, istina je obrnuta. Milošević je potpisao Kumanovski sporazum 1999. godine, dok je Đinđić pred smrt insistirao na rešenju koje bi Srbiji ostavilo deo političkog uticaja“, ističe Surlić.
Dve decenije nakon smrti Miloševića i više od dve decenije od atentata na Đinđića, rasprave o njihovoj ulozi i dalje su prisutne u javnosti, a ocene o njihovom političkom nasleđu ostaju duboko podeljene u srpskom društvu. Ova diskusija, koja se često vraća na pitanja identiteta, politike i budućnosti Srbije, pokazuje koliko su njihovi nasleđa i dalje aktuelna i značajna za razumevanje savremene srpske politike.
