Dan studenata Univerziteta u Beogradu obeležava se 4. aprila u znak sećanja na studentske demonstracije koje su se dogodile 1936. godine. Tada je u sukobima sa vlastima stradao student prava Žarko Marinović. U to vreme, na Beogradskom univerzitetu vladala je velika napetost između studenata i tadašnjeg režima, a glavni uzrok bio je pokušaj uvođenja univerzitetske policije, poznate kao „univerzitetska straža“, što su studenti smatrali direktnim napadom na autonomiju univerziteta.
Ovaj bunt postao je deo tradicije, pa su i tokom šezdesetih i devedesetih godina studenti Beogradskog univerziteta bili u centru otpora i društvenih promena. Devedeset godina kasnije, studenti su ponovo izašli na ulice, a neki su se našli i u pritvoru, boreći se za autonomiju institucije koja je ponovo na udaru vlasti.
Od trenutka kada su vlasti pokrenule ono što nazivaju obojenom revolucijom, a studentima i građanima se pridružila antirežimska struja, javili su se različiti komentari na račun studenata. Mnogi ih nazivaju besposličarima, lenjinama, govoreći da traže izgovore da ne uče. U tom kontekstu, pojavili su se i „studenti koji žele da uče“, tokom blokada fakulteta koje su, između ostalog, dovele do pada vlade Miloša Vučevića.
Mnogi zaboravljaju da su studenti ti koji često pokreću društvene promene, jer su oslobođeni breme prošlosti i problema egzistencije o kojima brinu njihovi roditelji. Oni uče o utopijskim društvima i veruju u bolje sutra. Bez te vere, ne bi imali motivaciju da teže nečemu višem od običnog svakodnevnog života.
Idealizacija sveta koju mladi nose u sebi nije ludost, već pokretač promena. Zato studenti svoj dan često provode na ulicama i u pritvoru, jer veruju u nešto veće od sebe. Oni prevazilaze individualizam i čvrsto se drže moralnih vrednosti, a upravo u tome leži njihova snaga. Vlast se boji te snage, pa policija često koristi nasilje i hapšenja, a ministar u aktuelnoj vladi čak izjavljuje da policija ima pravo da ih ubije.
Kako se postavljamo u odnosu na to koliko smo napredovali u ovih 90 godina? Tada je jedan student stradao, a danas ministar upozorava: „Ne upisujte decu na blokaderske fakultete, vratiće se u kovčezima.“ Tada su policijske snage pretilo autonomiji Univerziteta, a danas se suočavamo sa sličnom situacijom. Bez obzira na to kako se semantički definiše ulazak policije na fakultete, suština ostaje ista: policiji nije mesto na univerzitetu.
Tragična sudbina studentkinje sa Filozofskog fakulteta postala je oružje tabloida i režima protiv institucije i pojedinaca koji se nisu povinovali režimu i odustali od svoje vizije lepše Srbije.
Dan studenata, iako nije bio „proslavljen“, obeležen je onako kako priliči – u borbi protiv represivnog režima, za autonomiju barem jedne institucije u zemlji. Možemo se samo nadati da će, zahvaljujući trenutnim dešavanjima, studenti za deset godina ovaj dan proslavljati u znaku slobode.
U ovom trenutku, stavovi autora otvaraju pitanje o budućnosti studentskih pokreta i njihovoj ulozi u oblikovanju društva. Da li će se studenti, poput svojih prethodnika, boriti za promene i postati vođe društvenih prevrata? Da li će njihova borba za autonomiju i slobodu inspirisati nove generacije? Na ova pitanja odgovori će se formirati u godinama koje dolaze, a današnji studenti svakako imaju potencijal da postanu ključni akteri u toj borbi.
