U osvit velikog Vaskršnjeg posta, na Beli ili Čisti ponedeljak, nekadašnji Beograd je bio mesto neobičnih i mračnih tradicija. Ovaj dan, koji je formalno bio posvećen molitvi za dobar rod šljivika i vinograda, pretvarao se u brutalno takmičenje u opijanju. Upravitelji kafana su ovaj praznik koristili za ličnu zaradu i eksploataciju najranjivijih članova društva, posebno onih koji su se boreći s alkoholizmom nalazili u dubokoj siromaštini.
Dok su mnogi Beograđani smatrali „bekrijsku slavu“ odvratnom pojavom, ona je za vlasnike kafana predstavljala priliku za profit. Destruktivne proslave održavale su se u poznatim beogradskim kafanama, iako su ekonomske prilike bile teške. Gazde su organizovale događaje kako bi privukle klijente i ostvarile dobit, a njihova meta su bili ljudi duboko zarobljeni u zavisnosti od alkohola. Ovi „takmičari“ su se često borili da postanu „najveći pijanica“, često plaćajući visoku cenu za svoju zavisnost.
U tim mračnim okupljanjima, oni sa novcem su zauzimali pozicije odakle su mogli da prate svoje favorite, dok su besomučno plaćali pića takmičarima. Čak ni teška ekonomska kriza nije sprečila održavanje ovih događaja, a novinski članci iz 1936. godine beleže slične scene u različitim kafanama širom Beograda. Atmosfera je bila mučna, a takmičari su često padali pod sto, potpuno bez svesti, dok su gazde reagovale brzo i nehumano, izbacujući pijane ljude napolje kako bi se takmičenje nastavilo bez prekida.
Prema izveštajima iz tog vremena, broj žrtava tokom ovakvih „proslava“ bio je značajan. Nažalost, smrt nije bila prepreka za nastavak takmičenja, a organizatori su se brinuli da se takmičenje odvija bez obzira na posledice. Ova praksa je ostavila duboke ožiljke na društvu, ali srećom, današnje „bekrijske slave“ u Srbiji su izgubile svoj mračni karakter.
Iako ovaj običaj i dalje postoji u nekim delovima Srbije, kao što je Novi Sad, gde su ga meštani negovali više od sedam decenija, danas se on proslavlja na mnogo zdraviji način. Na Čisti ponedeljak, okupljaju se ljudi s ciljem da proslave početak Vaskršnjeg posta uz ribu, posnu hranu, dobru zabavu i umereno uživanje u piću. Ova okupljanja su daleko od nekadašnjih surovih takmičenja, i služe isključivo za druženje, zdravicu i uživanje u tradiciji.
U savremenoj Srbiji, „bekrijske slave“ su postale simbol zajedništva i prijateljstva, oslobođene od mračnih senki prošlosti. Ljudi se okupljaju sa osmehom, slaveći tradiciju, ali i poštujući dostojanstvo svih učesnika. Ova transformacija običaja odražava promene u društvu i težnju ka boljem sutra, gde se alkoholizam više ne koristi kao sredstvo eksploatacije, već kao povod za okupljanje i proslavu zajedničkog identiteta.
Dok se prisjećamo prošlih „bekrijskih slava“, važno je naglasiti da su se vremena promenila, a društvo je postalo svesnije problema zavisnosti i potrebe za zaštitom najranjivijih. U tom smislu, današnja okupljanja predstavljaju novi početak, gde se vrednosti zajedništva i poštovanja postavljaju na prvo mesto, ostavljajući mračne senke prošlosti iza sebe.
