MOGU da slikam četrnaest sati, da ne pijem vodu, da ne jedem, a često se desi da me posle toga boli glava, da imam rupu u stomaku, osećam se malaksalo… Ipak, ne mogu da stanem, priča za „Novosti“, Nadežda Stanković, arhitekta i vizuelna umetnica, koja se poslednjih godina pozicionirala na likovnoj sceni Meksika. Nedavno se u rodnoj Srbiji, u „Silosima“, predstavila postavkom „Prisustvo u odsustvu“ – instalacijom o vremenu i onome što iza njega ostaje.
Postavku čine slike velikog formata i prostorne kompozicije od peska, vode, konopaca, kartona. Ovom serijom već godinama istražuje vreme kao fizičko iskustvo, ne kao sat ili raspored, već kao trag, fleku, napetost. „Zid sa mrljom od vlage ponekad jasnije svedoči o vremenu nego bilo koji mehanizam“, ističe umetnica.
Nadežda dodaje da obično radi velike formate, što joj omogućava veću slobodu, ali i zahteva veći fizički napor. „Koristim materijale kojima se teško upravlja, neki se brzo stegnu, od drugih me bole šake. Ali, oni nose to značenje prolaznosti vremena, koje je važno za značenje mojih dela. Svaka od mojih slika ima od 30 do 60 slojeva različitih materijala, a svaki sloj dorađujem da bih preko njega stavila sledeći“, objašnjava ona.
Na beogradskoj izložbi, Nadežda je imala jedinstvenu priliku da posmatra kako se posetioci kreću i zastaju kroz strukture koje je napravila, koje podsećaju na vene, puteve, naprsline. „Želela sam da vidim kako na njih deluju slike, šta pred njima osećaju, ali i da zajedno sa njima na velikom platnu postavljenom na podu slikamo vreme“, kaže umetnica.
Ona se preokupira pitanjem šta ostaje posle vremena, jer sadašnjeg trenutka često postajemo svesni tek kada prođe. „Bavim se time šta znači prisustvo, odnosno odsustvo u životu. Koliko su prisutni oni koji više nisu tu, i koliko su odsutni oni koji su pored nas? Čovek najčešće razmišlja o prošlosti ili budućnosti, a treba stalno biti ovde, prisutan. Jer, sve prođe. Meni slikarstvo u tome pomaže. Instalacije na izložbi bile su namenjene tome da publiku upute na potrebu da budu prisutni“, tvrdi Nadežda.
Nadežda smatra da je oduvek bila vizuelni umetnik. Njena strast prema umetnosti delimično dolazi od oca, hirurga koji je čitavog života slikao. „Svaki put kada slikam, osećam to kao produžetak njega, a ne kao zanimanje“, dodaje umetnica.
Na pitanje koliko je arhitektonsko obrazovanje uticalo na njen likovni izraz, Nadežda ističe da njene slike liče na ogoljene zidove, a neke su čak sazdane od cementa i betona. „Te slike nisu dekorativne, više podsećaju na otkinute delove arhitektonske strukture“, objašnjava ona. Arhitektura joj je pomogla da ode iz Srbije, što nije bilo njena želja, već su bili takvi trenuci u kojima je više mogućnosti bilo van zemlje. „Zahvaljujući tom poslu, otkrivala sam nove, različite kulture. Arhitektura govori sve jezike, svuda se isto razumeju projekti“, dodaje.
U poslednjih godinu i po dana, Nadežda je postala i majka blizanaca, devojčice i dečaka. „Veliki je izazov biti istovremeno i mama i slikar. Sa decom pričam na srpskom i želim da što više vremena provodimo ovde kako bi osetili vezu sa srpskim korenima“, objašnjava ona. Nadeždin suprug je meksički glumac, a njihova zajednička umetnička strast pomaže im da se međusobno podržavaju.
Pre nego što se preselila u Meksiko, Nadežda je „ponela po neko zrno uticaja“ iz Moskve, Holandije i Istanbula. Meksiko joj je otvorio vrata ka svetu. „Moj rad se traži u Australiji, Nemačkoj, Francuskoj, Njujorku…“, zaključuje Nadežda, koja se raduje novim narudžbinama kada se vrati u Meksiko.
