U autorskom tekstu objavljenom u Politici, advokat Vladimir Gajić iznosi ozbiljne optužbe prema tužilaštvu i vrhovnoj državnoj tužiteljki Zagorki Dolovac u vezi sa incidentom na Železničkoj stanici u Novom Sadu, gde je 1. novembra 2024. godine poginulo 16 građana. Gajić tvrdi da se u ovom slučaju svesno prikrivaju ključni propusti i odgovorni akteri, što dodatno komplikuje celokupnu situaciju.
Gajić se poziva na odluku Višeg suda u Novom Sadu iz marta 2025. godine, koja je vratila optužnicu Višeg javnog tužilaštva na dopunu istrage. Sud je konstatovao brojne proceduralne greške, kao i nedostatak analize dokaza i neselektivan pristup u prikupljanju dokumentacije. Ove tvrdnje dodatno naglašavaju ozbiljnost situacije i potrebu za temeljnom revizijom postupka.
Advokat Gajić posebno kritikuje ulogu Zagorke Dolovac, optužujući je da je zloupotrebila svoja ovlašćenja kako bi obesnažila optužnicu koju je podiglo VJT u Beogradu. Ova optužnica je, prema njegovim rečima, vezana za izdavanje dozvole za probni rad stanice. Gajić tvrdi da je Dolovac prebacila predmet Tužilaštvu za organizovani kriminal, iako to tužilaštvo nije bilo nadležno za ovaj slučaj, čime je VJT u Beogradu onemogućeno da uloži pravni lek protiv te odluke.
On se pita zašto vrhovna tužiteljka čini sve da ospori postupak izdavanja dozvole za rad stanice, naglašavajući da je upravo ta dozvola mogla imati ključnu ulogu u tragediji. Gajić smatra da je Dolovac svojim postupanjem faktički podržala stav novosadskih tužilaca da je nebitno ko je izdao dozvolu i da li je to učinjeno u skladu sa zakonom.
U tekstu se naglašava da će mišljenje veštaka biti presudan dokaz u ovom postupku. Tim stručnjaka, koji se sastoji od građevinskih inženjera, arhitekata i inženjera bezbednosti, došao je do važnih zaključaka. Prema njihovim nalazima, konstrukcija nadstrešnice bila je ozbiljno oslabljena, a propadanje je dostiglo nivo veći od 40%. Jedan od veštaka je naveo da bi nadstrešnica pala čak i da se nisu izvodili radovi na njenoj adaptaciji, što dodatno pojačava sumnje u nadzorne i bezbednosne propuste.
Osim toga, veštaci su ukazali na neovlašćeno dodatno opterećivanje konstrukcije prilikom radova koji su izvedeni suprotno projektnoj dokumentaciji. Gajić ističe da ovo ukazuje na direktnu vezu između tehničkog neodržavanja, nepropisne rekonstrukcije i konačnog urušavanja konstrukcije, što je dovelo do tragedije.
I pored ovakvih nalaza, novosadsko tužilaštvo nije uključilo sve ključne dokaze u optužnicu. Gajić napominje da čak ni građevinski dnevnik, koji potvrđuje spremnost stanice za otvaranje dan pre svečanosti, nije predložen kao dokaz. Ovakvo postupanje tužilaštva, prema njegovim rečima, može se smatrati kao neka vrsta oprosta onima koji su izvodili radove, što predstavlja opasan presedan.
Gajić takođe podseća na svedočenje majora policije Igora Stankovića, koji je izvestio da su putnici više puta upozoravali blagajnike na opasnost od otpadanja šljunka sa krova, ali da nadležni nisu reagovali. Izveštaj o ovom incidentu, prema njegovim rečima, nije uključeno u dokazni materijal.
Na kraju, Gajić se pita da li je devet meseci bez validne optužnice dovoljno da se Zagorka Dolovac zapita da li je vreme da ode, zaključno naglašavajući da je slučaj „Nadstrešnica“ ogledni primer institucionalnog zataškavanja i pravosudne neodgovornosti. Ove optužbe dodatno bacaju senku na rad pravosudnih institucija i postavljaju pitanja o njihovoj transparentnosti i odgovornosti prema građanima.
