Džejn Gudol, najpoznatija primatološkinja na svetu, preminula je juče u 92. godini života, ostavljajući za sobom neizbrisiv trag u nauci i razumevanju ljudske prirode. Njen rad je zauvek promenio način na koji svet gleda na naše mesto u prirodi i naš odnos sa drugim vrstama.
Rođena 1934. godine, Gudol je postala poznata nakon što je, sa samo 26 godina, otkrila da Homo sapiens nije jedini vrsta koja koristi alate. Tokom svog istraživanja u Nacionalnom parku Gombe u severnoj Tanzaniji, posmatrala je šimpanzu kako koristi slamčicu da bi izvukla termita iz mravinjaka. Ovo otkriće je otvorilo vrata novim saznanjima o kognitivnim sposobnostima životinja.
Njeni rezultati su pokazali da mnoge vrste, uključujući šimpanze, vrane, delfine, pa čak i pčele, koriste alate u svakodnevnom životu. Decenijama su ona i drugi primatolozi istraživali različite šume Afrike, beležeći široku upotrebu alata među šimpanzama, sa različitim tradicijama koje se prenose od grupe do grupe.
U Gabonu, šimpanze su primećene kako koriste štapove da bi izvlačile med iz košnica, dok su u Gvineji osamdesetih godina zabeležene šimpanze koje koriste kamenje kao „čekiće“ i „nakovnje“ za razbijanje orašastih plodova. Iako se dugo smatralo da šimpanze uče mlade kako da koriste alate, prvi čvrsti dokazi o tome došli su tek 2016. godine kada su istraživači u Republici Kongo snimili šimpanze kako podučavaju svoje mladunce korišćenju alata.
Ovo otkriće spojilo je dve ključne teme u Gudolovom radu: proučavanje alata i snažne veze između majki i njihovih mladunaca. Njeni nalazi sugerišu duboke evolutivne korene učenja i prenošenja znanja među primatima, ukazujući na to da kulturna transmisija nije jedinstvena samo za ljude.
Naučnici su nedavno primetili i zanimljive aspekte šimpanzijskog ponašanja, kao što je stavljanje trave u uvo ili zadnjicu, što podseća na društvene modne trendove. Ova otkrića ponovo postavljaju pitanje: šta nas zapravo razlikuje od drugih vrsta?
Nakon Gudolovih otkrića, mnogi naučnici su smatrali da je jezik jedina osobina koja nas definiše, ali su šimpanze pokazale da i one poseduju bogate komunikacione sisteme. Njihovi zvuci, krikovi i pokreti tela slični su ljudskom jeziku, a čak mogu biti obučene da izgovaraju određene ljudske reči.
U jednom rezervatu u Gvineji-Bisau, šimpanze koriste stabla kao udaraljke, bacajući kamenje na njih kako bi stvorile ritmičke zvuke, najverovatnije za komunikaciju na daljinu. Čak ni moral, kako je tvrdio primatolog Frans de Val, ne razdvaja ljude od šimpanzi. On je otkrio da šimpanze pokazuju oblike empatije i moralnog ponašanja, što je dodatno potkrepio istraživanjima iz 2019. godine kada je primetio da šimpanza po imenu Suzi koristi insekte za lečenje rana svog mladunca.
Ovi rezultati su značajni jer pomažu u razumevanju evolutivnih korena ljudskih medicinskih praksi. U jednom intervjuu, de Val je istakao da je istraživanje terena, poput onog koje je sproveo Gudol, pokazalo razne sposobnosti kod majmuna za koje se ranije nije sumnjalo da postoje.
Jedna od njegovih poslednjih knjiga postavila je pitanje: „Jesmo li dovoljno pametni da shvatimo koliko su životinje pametne?“ Gudol je, bez sumnje, bila veoma pametna i njen rad je zauvek promenio istraživanja o životinjskoj inteligenciji. Njena ostavština će nastaviti da inspiriše buduće generacije naučnika u istraživanju složenosti i dubine životinjskih društava.
