Dok gotovo čitava planeta proživljava razorne posledice globalnog zagrevanja, sa temperaturama kopna i mora koje iz godine u godinu obaraju rekorde, naučnici su usmerili pažnju na jedan izuzetan geografski izuzetak koji prkosi svim pravilima. U srcu Severnog Atlantika, južno od Grenlanda i Islanda, okeanografski podaci pokazuju trend potpuno suprotan onom koji se opaža u ostatku sveta. Ova oblast, poznata kao „hladna mrlja“, beleži stalni pad prosečne temperature već skoro čitav vek, stvarajući intrigantan toplotni paradoks na planeti koja se neprestano zagreva.
Na satelitskim mapama, gde je gotovo cela Zemlja obojena nijansama crvene i narandžaste, ova regija se izdvaja kao duboko plavo „ostrvo“ hladnoće. Ipak, naučnici upozoravaju da ova pojava nije dobra vest niti znak usporavanja globalnog zagrevanja. Naprotiv, ona je indikator duboke destabilizacije okeanskih sistema. Prema najnovijoj studiji objavljenoj u naučnom časopisu „Geophysical Research Letters“, istraživači sa Potsdamskog instituta za istraživanje uticaja klime analizirali su decenije podataka satelitskog programa Kopernikus i potvrdili da uzrok ovog hlađenja ne leži u atmosferi, već u samim dubinama okeana.
Istraživanja pokazuju da gubitak toplote u ovoj regiji seže dublje od jednog kilometra, što dokazuje da uzrok nije samo u hladnim vetrovima koji hlade površinu mora. Glavni krivac je progresivno slabljenje takozvane Atlantske meridionalne obrtne cirkulacije (AMOC) – gigantskog sistema morskih struja koji funkcioniše kao toplotna „pokretna traka“ naše planete. AMOC transportuje toplu, slanu vodu iz tropskih predela ka severnom Atlantiku, gde se ona hladi, postaje gušća, tone u dubine i vraća se ka jugu. Zahvaljujući ovom mehanizmu, Evropa uživa u mnogo blažoj klimi nego što bi to dopustila njena geografska širina.
Naučnici su posebno zabrinuti jer podaci ukazuju na istorijsko povlačenje ovog sistema. „Istorijski podaci pokazuju da je sistem bio relativno stabilan skoro hiljadu godina, pre nego što je počeo primetno da slabi tokom 20. veka“, navode istraživači. Najnovija merenja beleže pad intenziteta od 0,8 do 2,6 Sverdrupa po deceniji (jedan Sverdrup odgovara protoku od milion kubnih metara vode u sekundi). Ukupni protok AMOC-a opao je sa nekadašnjih 20 na svega 15 Sverdrupa danas. Ključni faktor u ovom slabljenju je ubrzano topljenje leda na Grenlandu. Ogromne količine slatke vode, koja je manje gusta od slane, izlivaju se u okean i ostaju na površini, čime se blokira prirodni proces potapanja hladne vode koji pokreće ovaj „termalni motor“.
Poseban strah izaziva mogućnost dostizanja takozvane „tačke bez povratka“. Ukoliko se pređe kritični prag, slabljenje AMOC-a moglo bi se naglo ubrzati i postati praktično nepovratno. Određene projekcije sugerišu da bi do kraja veka snaga ove struje mogla opasti za čak 50 odsto, ukoliko se globalne emisije gasova staklene bašte drastično ne smanje. U ekstremnom scenariju potpunog kolapsa, veliki delovi severne hemisfere mogli bi se ohladiti za 10 do 15 stepeni Celzijusa, dok bi se broj ekstremnih vremenskih nepogoda i zimskih oluja višestruko povećao.
Iako se Srbija i ostatak Balkana nalaze daleko od epicentra „hladne mrlje“, posledice slabljenja ove struje bi se snažno osetile i u našem regionu. Klimatski modeli pokazuju da poremećaj u Atlantiku direktno utiče na atmosfersku cirkulaciju iznad Evrope i Sredozemlja. Za razliku od severne Evrope koja bi se suočila sa zahlađenjem, južni delovi kontinenta bi iskusili drastičnu promenu u režimu padavina. Jedna od najočiglednijih posledica bila bi značajna redukcija padavina u istočnom Mediteranu.
„Ovakav razvoj događaja doveo bi do češćih i dugotrajnijih suša, naročito u Grčkoj, južnim delovima Balkana i na ostrvima Egejskog mora,“ upozoravaju stručnjaci. To bi stvorilo ogroman pritisak na vodene resurse, rezervoare i podzemne vode, dok bi poljoprivreda pretrpela nesagledive štete. Kulture poput maslina, vinove loze i žitarica, koje su stubovi ekonomije ovog regiona, imale bi značajno smanjene prinose zbog nedostatka vlage i ekstremnih toplotnih talasa.
Dodatno, destabilizacija klime donela bi opasne temperaturne ekstreme – smenu perioda nesnosnih žega i razornih olujnih epizoda. Sušniji uslovi i više temperature bi, prema predviđanjima, dramatično povećali rizik od šumskih požara, koji su već sada kritična pretnja tokom letnjih meseci. Umesto blagotvornog uticaja morskih vazdušnih masa, Balkan bi mogao postati podložniji direktnim uticajima vrelih afričkih strujanja, dok bi zaštitna uloga atlantskih ciklona potpuno izbledela.
