Srbija 3. i 4. maja obeležava Dane sećanja na žrtve masovnih ubistava, datume koji nas podsećaju na tragedije koje su se desile pre tri godine, a koje su duboko promenile društvo. Naime, u beogradskoj Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ dogodio se stravičan incident kada je tada 13-godišnji K.K. ubio devet svojih školskih drugova i čuvara škole, ranivši pritom još šest osoba. Samo dan kasnije, u selima Dubona i Malo Orašje, Uroš Blažić (21) je izvršio još jedan masakr, usmrtivši devetoro mladih i teško ranivši 12 ljudi.
Tri godine nakon ovih tragedija, Srbija se i dalje suočava sa bolom i traumom, a posebno nakon još jedne tragedije u Novom Sadu, kada je 16 osoba izgubilo život usled pada nadstrešnice na železničkoj stanici, što se dogodilo zbog nemara. I pored ovih strašnih događaja, čini se da su sistemska rešenja države izostala, ostavljajući porodice žrtava u stanju neizvesnosti i bola.
Veran Matić, bivši član Multidisciplinarnog tima za formiranje Memorijalnog centra, ističe da se društvo nije dovoljno suočilo s posledicama ovih tragedija. Smatra da je sistemska marginalizacija masovnih ubistava bila alibi za mnoge da izbegnu ovu temu, dok su roditelji žrtava, mediji i vlasti našli opravdanja da se ne posvete dovoljno ovoj krizi. Matić naglašava da je interesovanje za slučajeve ubica, a ne za žrtve, postalo dominantno u medijima, što dodatno komplikuje situaciju.
Nakon tragedije u Novom Sadu, Matić tvrdi da je Srbija ponovo zaboravila na Ribnikar, Dubonu i Malo Orašje. Smanjeno interesovanje za žrtve i njihovu sudbinu, kao i nedostatak konsenzusa među roditeljima, doprinelo je tome da se pitanje buduće namene mesta stradanja u Ribnikaru ne rešava. Suđenja su zatvorena za javnost, a roditelji su se suočili sa dodatnim traumama usled manipulacija i nesređenih odnosa sa školskim vlastima.
Matić izražava nezadovoljstvo dosadašnjim zalaganjem države, naglašavajući da je proklamacija Dana sećanja na žrtve postala samo forma, dok su stvarne akcije u vezi sa podrškom porodicama žrtava izostale. Naime, vlasti su se trudile da smanje pritisak roditelja tako što su deca prebacila u druge škole, umesto da se suoče sa problemima i preduzmu konkretne mere.
Pored toga, Matić ukazuje na to da je prošle godine, tokom obeležavanja Dana sećanja, beogradska vlast organizovala manifestaciju Dani porodice, što smatra još jednim pokazateljem neosetljivosti vlasti prema ovom pitanju. On ističe da se niko nije izvinio za greške, a informacije o nedostatku aktivnosti u vezi sa sećanjem na žrtve dolaze od roditelja koji su bliski aktuelnoj vlasti.
Viktimološko društvo Srbije (VDS) poziva na uspostavljanje jasnog sistema podrške žrtvama, naglašavajući da je sećanje na stradale ključno za oporavak društva. Istraživanje koje su sproveli ukazuje na to da porodice žrtava i dalje osećaju posledice tragedija i da je kontinuirana pomoć neophodna za njihov oporavak.
Matić zaključuje da, bez obzira na sve propuste, ostaju snažne uspomene na nevine žrtve i nada da njihova smrt nije bila uzaludna. On podseća da se sećamo imena svih stradalih i poziva društvo da ne zaboravi na ove tragedije, kako bi se obezbedilo da se nešto slično nikada ne ponovi.
