Oko 2000 ljudi u Srbiji trenutno čeka na transplantaciju bubrega, jetre, srca ili rožnjače, a iako podrška doniranju organa iznosi čak 80 odsto među građanima, rezultati su daleko od zadovoljavajućih. Najugroženiji su pacijenti koji godinama čekaju na transplantaciju, prolazeći kroz iscrpljujuće dijalize, dok im svakodnevni život postaje borba sa vremenom.
Ivana Jović iz Udruženja „Donorstvo je herojstvo“ ističe da je najviše pacijenata na listi čekanja za rožnjaču, dok oko 600 ljudi čeka bubreg, a ostatak se odnosi na jetru i srce. „Najčešće nas kontaktiraju bubrežni pacijenti, ali mnogi nemaju volje da prolaze kroz sve pripreme, jer transplantacija još uvek ostaje misaona imenica. Trenutno je na dijalizi oko pet i po hiljada pacijenata, a deca na dijalizi broje 40, što je istorijski maksimum. Njihovo detinjstvo praktično provode u bolnici“, naglašava Jović.
Prosečan broj obavljenih transplantacija u poslednjih pet godina iznosi samo 17 godišnje, što znači da bi se za sve pacijente na listi čekalo više od jednog veka. Jović deli svoje lično iskustvo, rekavši da je ona čekala dve godine na listi u Srbiji bez ikakvog poziva, da bi konačno, nakon prikupljanja sredstava, otišla na transplantaciju bubrega u Belorusiju, gde je pozvana nakon šest meseci.
Jedan od glavnih problema je i to što pacijenti u Srbiji mogu da se izjasne da ne žele da budu donori. U slučaju moždane smrti, lekarima je potrebno da prvo provere registraciju, a ako je nema, traži se saglasnost porodice, što može biti izuzetno traumatično. Jović je predložila Ministarstvu zdravlja izmene zakona koje bi olakšale porodicama donošenje odluka o donaciji.
Naglašava se i značaj promocije dobrovoljnog davalaštva organa. „Program promocije, koji je obaveza Ministarstva zdravlja, mora biti kontinuiran. Država, uz podršku medija i udruženja pacijenata, treba da pruži informacije i razjasni dileme građana. Kampanje poput Hemofarm Fondacije su odlične, ali je neophodan kontinuitet“, dodaje Jović.
Stav Srpske pravoslavne crkve prema doniranju organa takođe je veoma važan. Na nedavnom panelu učestvovali su predstavnici različitih religijskih zajednica, koji su se složili da odluka o doniranju mora biti slobodna i informisana. Srpska pravoslavna crkva smatra da je donorstvo herojstvo i da je to čin svetiteljstva, jer je to delo slično onome što je Hristos radio.
Jedan od ključnih problema je ograničenje živih donora u Srbiji na članove porodice do trećeg kolena. Jović navodi primer prijatelja iz Bogatića koji su želeli da doniraju bubreg jedan drugom, ali to nije bilo moguće zbog zakonskih ograničenja. Takođe, zakonom nije omogućeno korišćenje ukrštenih transplantacija, što bi povećalo šanse za spašavanje života.
Ivana Jović deli i svoje lično iskustvo o transplantaciji bubrega u Belorusiji, gde je bila na listi šest meseci dok bi u Srbiji čekala godinama. „Svaka godina na dijalizi smanjuje verovatnoću uspešne transplantacije, stoga je važno da pacijenti preuzmu kontrolu nad svojim životom i iskoriste sve mogućnosti“, naglašava Jović.
Emotivna priča koju deli uključuje dečaka koji je doživeo moždanu smrt. Jović je porodici rekla koliko je njihov čin važan i kako je donorstvo herojstvo. Porodica je izrazila da im je to donelo spokojstvo, jer su mogli da pomognu drugim pacijentima. „Svaki Evropski dan donora podseća me na tog dečaka, verujem da je u carstvu nebeskom i sa anđelima“, zaključuje Jović.
U svetlu ovih informacija, jasno je da je potrebno više akcije i promene u sistemu donacija organa u Srbiji kako bi se poboljšala situacija za pacijente koji čekaju na transplantaciju.
