Predsednik Srpske lige, Aleksandar Đurđev, nedavno je objavio autorski tekst u kojem analizira trenutnu prirodu moći i njen transformativni karakter u savremenom svetu. Đurđev ističe da se moć ne gubi, već se premešta na nove nosioce, a ta promena više nije isključivo politička ili ekonomska, već pretežno tehnološka. Klasični modeli vlasti, koji su se oslanjali na teritoriju, stanovništvo, vojnu silu i institucije, sada se preoblikuju pod uticajem podataka kao resursa koji oblikuju donošenje odluka.
U njegovoj analizi, tehnološke kompanije igraju ključnu ulogu, postajući ne samo posrednici između korisnika i usluga, već i infrastruktura kroz koju prolazi savremeni život. Posebno su istaknute kompanije koje se bave analizom podataka na nivou državne bezbednosti i geopolitike. Ove kompanije funkcionišu kao most između države i privatnog sektora, stavljajući se u poziciju novih centara uticaja koji nisu podložni klasičnim oblicima kontrole.
Đurđev upozorava na fenomen koji neki autori nazivaju „tehnofašizmom“. Ovaj pojam, iako snažan, zahteva precizno razgraničenje. Dok je istorijski fašizam bio otvoreno represivan i ideološki artikulisan, savremeni tehnološki sistemi deluju kroz funkcionalnost i nisu nužno vidljivi. Umesto toga, oni su ugrađeni u svakodnevicu i deluju kroz predviđanje i usmeravanje, što dovodi do pojma „algoritamske vlasti“.
Ovaj sistem, prema Đurđevu, sve više zavisi od obrade podataka nego od klasične političke volje. Ključne karakteristike ovog sistema uključuju integraciju različitih izvora informacija u jedinstvenu celinu, brzinu donošenja odluka koja premašuje ljudske kapacitete i preciznost koja smanjuje potrebu za masovnim delovanjem. Ove promene utiču na prirodu ratovanja, gde klasični ratovi postaju selektivni i usmereni, a umesto frontova, sukobi se odvijaju kroz mreže i ciljanje ključnih tačaka.
Međutim, Đurđev naglašava potrebu za analitičkom disciplinom kada se govori o ulozi tehnologije u vojnim operacijama i pojedinačnim likvidacijama. Tehnologija može igrati ulogu, ali je važno razlikovati proverljive činjenice od političkih narativa. Suština ostaje da je tehnologija postala nerazdvojni deo savremene moći, a njen uticaj se proteže i na odnos između države i privatnog sektora. Država više ne drži monopol na upotrebu sile, već se oslanja na resurse i kapacitete privatnih kompanija.
Ovaj hibridni sistem donosi nove izazove, jer odluke često donose u prostoru koji nije ni javan ni privatan. Takođe, Đurđev ukazuje na društvenu dimenziju ovog procesa, gde sistemi nadzora i algoritamskog upravljanja utiču na svakodnevni život ljudi, oblikujući informacije koje primamo i naše odluke. Sloboda se tako preoblikuje, postajući pitanje pristupa informacijama i kontrole nad sopstvenim podacima.
Međutim, svaki sistem nosi svoja ograničenja. Prekomerno oslanjanje na algoritme može dovesti do pogrešnih procena, dok zavisnost od tehnologije može smanjiti sposobnost za samostalno delovanje. Istorija pokazuje da nijedna tehnološka prednost nije trajna i da stvara nove mogućnosti, ali i nove ranjivosti.
Đurđev se pita da li se nalazimo na početku novog globalnog poretka ili u prelaznoj fazi, a odgovor zavisi od više faktora, uključujući tehnološki razvoj i političku volju. On zaključuje da se struktura moći već promenila, prebacujući se iz otvorene sile u suptilne sisteme kontrole koji su manje vidljivi, ali podjednako moćni. Moć koja se ne vidi lako se potcenjuje, a to može imati dalekosežne posledice na budućnost društava.
