U protekla dva meseca, na poziv biciklističkih udruženja i mojih prijatelja, učestvovao sam na Kritičnim masama u Beogradu, Sremskoj Mitrovici, Vršcu i Banjaluci. Tokom putovanja ka ovim gradovima, vozeći autoputem, primetio sam da je uvek u zoni radova neko vozio zaustavnom trakom. Ova situacija me je podsetila na izjavu Ivana Ćosića, autora podkasta „Još podkast jedan”, koji je rekao da je Srbija zemlja u kojoj je zaustavna traka najbrža. Ova rečenica u suštini obuhvata celokupnu politiku bezbednosti saobraćaja u Srbiji.
Autoput bi trebao da predstavlja vrhunac bezbednog odvijanja saobraćaja, gde su pravila jasna, a nepredviđene situacije svedene na minimum. Ipak, čim se desi prvi ozbiljniji zastoj, bilo zbog nezgode, sezonskih gužvi ili radova, ova teorija se brzo ruši. Vozači koji smatraju da pravila ne važe za njih počinju da se izdvajaju iz kolone, koristeći zaustavnu traku, prelazeći bez pokazivača pravca i neisprekidane linije.
Ovaj fenomen prevazilazi obične saobraćajne prekršaje i postaje sociološko pitanje koje oslikava naš odnos prema zakonu. Zakon o bezbednosti saobraćaja jasno definiše da je zaustavna traka rezervisana isključivo za hitne situacije poput kvara vozila ili iznenadne nesposobnosti vozača. Kazne za korišćenje ove trake bez opravdanja iznose od 20.000 do 40.000 dinara, uz dodatne kaznene poene i zabranu upravljanja vozilom.
Ipak, svakodnevno smo svedoci kršenja ovog pravila. Prosečni vozač, koji koristi zaustavnu traku da bi izbegao gužvu, često veruje da je njegovo vreme važnije od vremena drugih. Opravdanje „Pa to svi rade” postalo je česta praksa i odražava širu sliku društvenog ponašanja, gde se pravila krše u raznim situacijama, od saobraćaja do redova u bankama.
Struktura vozača koji biraju ovu prečicu se promenila. Nekada se smatralo da je to privilegija bogatih, dok danas bahatost postaje sveprisutna, a svi vozači, bez obzira na tip vozila, posežu za ovim neodgovornim ponašanjem. Mnogi smatraju da je zaustavna traka bezbedna jer je „prazna“, ali to može biti jedno od najopasnijih mesta na autoputu. Naletanje na zaustavljeno vozilo može imati fatalne posledice, a bahati vozači dodatno pogoršavaju situaciju.
Kada se formira kilometarska kolona zbog saobraćajne nezgode, a vozači zakrče zaustavnu traku, hitna pomoć i policija ostaju zarobljeni, a svaka sekunda može biti presudna. Ovo više nije samo nedostatak saobraćajne kulture; to je potpuni slom ljudske empatije. Zaustavna traka bi trebala biti poslednja linija odbrane ljudskog života na autoputu.
Osećaj nekažnjivosti dodatno doprinosi ovom problemu. Iako se ulažu napori u video-nadzor i merenje brzine, čini se da zaustavna traka ostaje van kontrole. Vozači su svesni gde se vrše kontrole i često krše pravila u delovima puta gde nema nadzora, verujući da će proći nekažnjeno. Ovo stvara privid da su prekršaji opasni samo ako se uhvate, a ne zbog samog čina kršenja zakona.
Rešenje ovog problema zahteva rad na dva fronta: represivnom i edukativnom. Tehnologija omogućava praćenje svake deonice autoputa, a ukoliko bi se kazne za kršenje pravila postavile kao neizbežne, bahatost bi se smanjila. Takođe, potrebno je raditi na promeni svesti kroz obrazovni sistem i javne kampanje koje bi jasno ukazivale na posledice neodgovornog ponašanja.
Javno preduzeće Putevi Srbije je pokrenulo kampanju „Ne blokiraj zaustavnu, ne zaustavljaj život” kako bi skrenulo pažnju na opasnosti i neodgovornost u vezi sa zaustavnom trakom. U kampanji se navode pravila koja bi trebala da se poštuju u slučaju kvara, kako bi se smanjio rizik od nesreća.
Autoput funkcioniše samo kada su pravila jednaka za sve. Svakim kršenjem pravila, pojedinac poručuje društvu da je važniji od drugih. Dokle god se sistem ne suočava sa ovim problemom, situacija će ostati nepromenjena, a broj smrtnih slučajeva u saobraćaju će rasti. Naša prošlost u saobraćaju, sa sve većim brojem stradalih, jasno ukazuje na to da je potrebno delovati odmah. U saobraćaju, kao i u društvu, najopasnija je navika greške koja se ponavlja.
