Tema večešnje emisije „Despot Stefan“ bila je spoljna politika Srbije, a povod za razgovor je nova knjiga „Savremena spoljna politika Srbije: Kontinuitet i promene“. Autori knjige, profesori Fakulteta političkih nauka, Dragan Đukanović, Milan Krstić i Marko Dašić, istražuju ključne aspekte i izazove srpske spoljne politike. Profesor Milan Krstić je bio gost emisije i detaljno je objasnio razvoj i trenutne izazove spoljnopolitičke arhitekture Srbije.
Krstić je u uvodu izlaganja istakao da se od 2001. godine može govoriti o novoj etapi srpske spoljne politike. U početku se politika oslanjala na dva ključna stuba – Evropsku uniju i Sjedinjene Američke Države. Međutim, sredinom 2000-ih, posebno nakon izlaganja Vuka Draškovića 2005. godine, spoljna politika dobija i treći stub – Rusku Federaciju. Krstić naglašava da je taj period označio „kamen međaš“ u redefinisanju spoljne politike Srbije, u kojoj Moskva postaje ravnopravni partner uz Brisel i Vašington.
Od 2009. godine, arhitektura srpske spoljne politike se širi na četiri stuba, uvodeći Kinu kao novog, sve važnijeg aktera. Krstić objašnjava da je Peking postao četvrti stub zahvaljujući ključnim akterima, pre svega ministru Vuku Jeremiću i predsedniku Borisu Tadiću. Uprkos promenama u relativnoj važnosti ovih stubova, koncept se formalno zadržava do danas.
Tokom vremena, odnosi su se prirodno transformisali. Od 2009. do 2017/18. godine, fokus je bio na Briselu i Moskvi, uz snažno evropsko opredeljenje. Međutim, od 2018. i 2019. godine, dominantni partner na Zapadu postaje Amerika, dok na Istoku ulogu preuzima Kina. Krstić opisuje današnje stanje kao novu fazu multivektorske politike, koja donosi nove izazove.
Kada se postavlja pitanje zašto su stubovi postavljeni na taj način, Krstić naglašava da je u slučaju Evropske unije reč o jasnim ekonomskim i vrednosnim razlozima. Gotovo 60% trgovinske razmene Srbije je sa EU, a uz CEFTA region, taj procenat dostiže do 80%. Evropska unija je postavljena kao strateški cilj broj jedan, od odluke Narodne skupštine 2004. godine pa sve do podizanja na nivo nacionalnog interesa 2019.
Sjedinjene Američke Države imaju ključnu ulogu u regionalnoj bezbednosti, s obzirom na to da je Srbija okružena NATO članicama. Rusija ostaje važna zbog energetskih resursa i istorijske bliskosti, ali i zbog pitanja Kosova i Metohije. Kina, s druge strane, postaje sve značajnija u finansijskom, tehnološkom i infrastrukturnom smislu, pružajući podršku Srbiji u međunarodnim pitanjima.
Međutim, Krstić ukazuje da od 2014. godine teren postaje sve trusniji, a nakon 2022. godine održavanje balansa između četiri stuba postaje veoma teško. On navodi da je „četvorostubna arhitektura danas ozbiljno ugrožena“, posebno usled rata u Ukrajini, sankcija Rusiji i globalnih tektonskih promena.
Profesor Krstić se osvrće na dilemu da li put Srbije ka EU automatski znači slabljenje odnosa sa Rusijom i Kinom. On naglašava da to ne mora biti slučaj, jer EU ima razvijenu saradnju sa Kinom, a neutralnost Srbije i postojanje više vojno neutralnih članica EU pokazuju da evropski put ne znači nužno ulazak u evroatlantsku bezbednosnu zajednicu. Ipak, priznaje da je odnos sa Moskvom danas daleko komplikovaniji nego ranije, što se može primetiti kroz konkretne pritiske, poput situacije oko NIS-a.
Kada su u pitanju odnosi Srbije i Bosne i Hercegovine, Krstić ih opisuje kao „dva paralelna koloseka“. Jedan od njih odnosi se na specijalne veze sa Republikom Srpskom, dok se drugi fokusira na bilateralne odnose sa državom BiH. Oba pravca su važna, a očuvanje Republike Srpske ostaje trajni deo spoljne politike Srbije, ali se istovremeno ne sme zanemariti značaj dobrih odnosa sa Sarajevom i Federacijom BiH.
Profesor Krstić zaključuje da spoljna politika Srbije mora biti dinamična, prilagođavajući se međunarodnim okolnostima, ali da je najveći izazov ostati dosledan i jasan u definisanju prioriteta. Upravo u tome leži ključ budućnosti srpske spoljne politike.
