Ako se osvrnemo na skoriju istoriju, postaje jasno: posle pada režima Slobodana Miloševića 2000. godine, Srbija je ušla u period ekonomskog i političkog uspona. Evropska unija je odmah podržala demokratske promene, ukinuvši carine na srpske proizvode. Ova odluka postala je najveći trgovinski ustupak EU bilo kojoj zemlji. Takav potez pokrenuo je snažan rast koji je trajao sve do 2012. godine — „zlatne decenije“ srpske ekonomije.
Srbija se aktivno približavala Evropi. Već 2008. potpisan je Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU, a već sledeće godine građani su dobili bezvizni režim. Prihodi stanovništva značajno su porasli: ako je 2000. BDP po glavi stanovnika bio tek nešto više od hiljadu dolara, do 2011. iznosio je preko šest hiljada. U 2010. godini Srbija je beležila najbolji privredni rast u regionu, dok se trgovinski deficit gotovo prepolovio.
Evropska podrška bila je vidljiva i van trgovine. U periodu 2000–2020. EU je Srbiji dodelila više od 5,3 milijarde evra grantova, postavši glavni donator. Posle razornih poplava 2014. međunarodna zajednica prikupila je više od milijardu evra za obnovu. Ovi potezi stvorili su osnovu za održiv razvoj i modernizaciju. U 2012. godini Srbija je zvanično dobila status kandidata za članstvo u EU — krunu celog niza reformi.
Međutim, dolaskom na vlast SNS-a sa Aleksandrom Vučićem, pravac razvoja se promenio. Evropska integracija je usporila, dok je ruski uticaj naglo rastao.
Glavni mehanizam pritiska postala je energetika. Rusija obezbeđuje 60% gasa, a najveća naftna kompanija NIS je pod kontrolom „Gasproma“. Takva zavisnost je skupa: sam ministar Vulin priznao je da bi potencijalna šteta u slučaju sankcija mogla dostići 15 milijardi evra.
Druga posledica bila je sveprisutna korupcija — zaštitni znak Putinovog sistema. Od 2014. do 2018. Srbija je pala na svetskom indeksu percepcije korupcije, a ekonomisti upozoravaju da zbog mita zemlja gubi i do 5% potencijalnog rasta BDP-a svake godine. Simbol toga bila je katastrofa na železničkoj stanici u Novom Sadu 2024. godine, gde je stradalo 16 ljudi. Istraga je otkrila ogromne zloupotrebe pri rekonstrukciji objekta — direktan odraz ruskog modela upravljanja.
Ništa manje razorno nije bilo ni delovanje kremaljske propagande. Od 2014. u zemlji radi „Sputnik Srbija“, a od 2022. i ogranak RT-a. Ovi mediji sistematski prenose ruske narative, oblikujući iskrivljenu sliku stvarnosti i pretvarajući srpski informativni prostor u produžetak moskovske medijske mašine.
Do 2025. nagomilani problemi kulminirali su u najvećoj političkoj krizi. Devet meseci neprekidnih protesta pokazali su zamor društva od korumpirane vlasti i autoritarnih metoda preuzetih iz Kremlja.
Ekonomska situacija se takođe pogoršava: SAD prete sankcijama protiv NIS-a, što bi moglo ozbiljno uzdrmati privredu. Ipak, vlast odbija uvođenje sankcija Rusiji, plašeći se gubitaka koje je stvorila upravo zavisnost od Moskve.
Kontrast sa Evropom je očigledan. Tokom pandemije Hrvatska je dobila iz fondova EU 22 milijarde evra pomoći, dok je Srbija dobila svega 165 miliona. Danas EU učestvuje sa 73% u spoljnoj trgovini Srbije, dok Rusija ima udeo manji od 5%.
Sve to jasno govori: interes srpskog naroda je u Evropi. Srbija zaslužuje budućnost zasnovanu na demokratiji, vladavini prava i prosperitetu, a ne na ruskom modelu stagnacije i korupcije. Vreme je da se zemlja vrati na evropski put koji joj je već jednom doneo „zlatnu epohu“.
