Pametni, prilagodljivi gradski rakun uskoro bi mogao da ima kraću njušku, što je ključno obeležje kućnih ljubimaca i drugih pripitomljenih životinja. Biolozi kažu da verovatno prvi put svedoče ranim fazama pripitomljavanja neke vrste.
Rafela Leš, docentkinja na Univerzitetu Arkanzasa u Litl Roku, navela je da je jedan susret sa gradskim rakunom, koji je kopao po smeću bez straha od prolaznika, otvorio pitanje da li bi možda mogla svedočiti ranijim fazama procesa koji je pre hiljadama godina doveo do domestikacije pasa. „To je bio prvi trenutak kada sam počela da se pitam da li možda postoji razlika između ruralnih i urbanih populacija, pri čemu su urbane populacije na putu pripitomljavanja“, izjavila je Leš.
Smeće kao pokretač
Smeće igra ključnu ulogu u ovom istraživanju. Fosilni zapisi sugerišu da su se vukovi počeli motati oko ljudi pre čak 30.000 godina, prebirajući po otpadu i ostacima hrane. Tokom hiljada godina, promene u ponašanju i fizičkim karakteristikama vukova učinile su ih pogodnim za zajednički život sa ljudima. „Smeće je zapravo pokretač. Gde god da ljudi odu, tu je i smeće. Životinje obožavaju naše smeće. Sve što treba da urade, jeste da podnesu naše prisustvo, da ne budu agresivne, i onda mogu da se goste svime što bacimo. Bilo bi prikladno i smešno kada bi naša sledeća pripitomljena vrsta bili rakuni“, smatra Leš.
Kako bi proverila ovu ideju, Leš je sa timom studenata istražila da li gradski rakuni razvijaju kraće njuške, što je poznati marker domestikacije. Prirodnjak Čarls Darvin primetio je 1800-ih da pripitomljene životinje dele nekoliko naizgled nepovezanih fizičkih osobina koje se ne viđaju kod njihovih divljih rođaka. Te osobine uključuju kraće njuške, manje zube, klempave uši, uvijene repove i bele šare na krznu. Rad iz 2014. godine u časopisu Genetics predložio je objašnjenje za razvoj ovog skupa osobina, poznatog kao „sindrom domestikacije“.
Autori studije iz 2014. objasnili su da manje agresivne, pitomije jedinke bolje prolaze u blizini ljudi, što vodi prirodnoj selekciji u prilog pitomosti. To, zauzvrat, utiče na embrionski razvoj, smanjujući broj ćelija nervnog grebena koje formiraju karakteristike glave i lica.
Leš se fokusirala na dužinu njuške kako bi utvrdila da li se rakuni u urbanim sredinama udaljavaju od svojih rođaka u ruralnim područjima. Ona i 11 studenata pregledali su više od 19.000 fotografija rakuna na iNaturalist-u, onlajn bazi podataka divljih životinja. Pronašli su 249 fotografija sa savršenim profilima i koristili kompjuterski program za merenje dužine njuške. Kada su ucrtali okruge gde su slike snimljene, primetili su jasan obrazac: njuške urbanih rakuna bile su 3,6% kraće nego kod rakuna iz ruralnih područja.
„To ne zvuči mnogo, i donekle i nije, ali ako pomislite da su ove životinje možda tek na samom početku procesa domestikacije, to je prilično jasan signal“, rekla je Leš.
Međutim, zooarheološkinja Ketrin Grosman, koja nije bila uključena u istraživanje, naglašava da bi ovaj fenotip kraće njuške mogao značiti nešto sasvim drugo. „Ne znam da li je ovo domestikacija, ili je ovo fenotip koji je isti kao kod pripitomljavanja“, rekla je.
Rakuni se često viđaju oko ljudskih staništa, ali Grosman ukazuje na to da se u nekim aspektima razlikuju od vrsta koje su prošle kroz pripitomljavanje. „Životinje koje su domestikovane imaju veoma specifičnu društvenu strukturu, a rakuni nisu jedna od takvih životinja“, objašnjava ona. Divlji vukovi, ovce i goveda, na primer, žive u čoporima sa jasnim društvenim hijerarhijama.
Iako rakuni možda nisu životinje koje žive u čoporima, oni su svakako društveni. Leš planira da nastavi istraživanje analizom kolekcije lobanja rakuna koja obuhvata više decenija, kao i da uporedi ponašanje ruralnih i urbanih populacija rakuna. „Ako rakuni zaista krenu putem pripitomljavanja, mogli bi razviti klempave uši, bele šare i uvijene repove“, zaključila je. Iako Leš nikada neće znati da li je ovo zaista početak procesa domestikacije, uzbuđuje je mogućnost istraživanja ove priče dok je još u njenim ranim fazama.
