Marina Kovačević, rediteljka i direktorka Instituta za performativne umetnosti i socijalni rad, istakla je značaj programa u kazneno-popravnom sistemu Srbije, koji imaju za cilj ne kaznu, već korekciju ponašanja i smanjenje kriminaliteta. Uz podršku Ministarstva pravde i Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, ovi programi omogućavaju bivšim osuđenicima da se promene nabolje kroz rad i trud. Kovačević je naglasila da je promena moguća samo ako osoba to želi, kao i da je važno imati veru u sebe i želju za promenom.
„Ovi programi komuniciraju sa onim dobrim u nama, sa onim što možemo da budemo“, rekla je ona, dodajući da je svrha zatvora korekcija ponašanja kroz postupke koji pomažu osuđenicima da se lakše integrišu u društvo. U okviru službe za tretman postoje različiti programi, od psiholoških do stručnih obuka, koji omogućavaju bivšim osuđenicima da steknu nove veštine i znanja.
Kovačević je naglasila da nije dovoljno samo savladati zanat; važno je da se osećaju kao ljudi i dobiju validaciju od zajednice. U Sremskoj Mitrovici postoje programi za deficitarna zanimanja, kao što su potkivanje konja, dok je dresura pasa još jedno zanimanje koje doprinosi razvoju odgovornosti i emocionalne stabilnosti. Bivši osuđenici često izražavaju zadovoljstvo novim poslovima i ističu da im je „lova bolja od kriminala“.
Pored toga, Kovačević je naglasila značaj umetničkih projekata koji uključuju učesnike sa zatvorenim statusom. Kroz predstavu inspirisanu delima Fjodora Dostojevskog, osuđenici su imali priliku da izraze svoje misli i osećanja, dok su neki od njih čak i sami napisali deo predstave. Predstava je izvedena više puta u zatvorima, a finalni nastup pred publikom bio je deo obnavljajuće pravde, simboličkog vraćanja duga zajednici.
U svom radu, Kovačević je takođe ukazala na problem zlostavljanja u detinjstvu, koje često dovodi do nasilnog ponašanja u odraslom dobu. Mnogi osuđenici su odrasli u porodicama gde su doživeli zlostavljanje, a društvo često ne istražuje uzroke njihovog ponašanja, već ih kažnjava. Kada su u pitanju žene, one su često žrtve nasilja, a njihova krivična dela su često odgovor na takve okolnosti.
Realizujući program „Njena priča“ u ženskom zatvoru, Kovačević je kroz pozorište i kreativno izražavanje omogućila ženama da govore o svojim iskustvima, kajanju i želji za novim životom. Ove predstave su pomogle ženama da se osećaju vredno i da ponovo steknu samopouzdanje.
Kako bi se olakšao postpenalni prijem, Kovačević je naglasila važnost podrške bivšim osuđenicima nakon izlaska iz zatvora. U ovom ključnom periodu, mnogi od njih se suočavaju s osudama društva i teškoćama u pronalaženju posla i stambenog prostora. Postoje inicijative koje pomažu bivšim osuđenicima da pronađu posao i započnu novi život, što može smanjiti rizik od povratka kriminalu.
U poređenju s američkim sistemom, Kovačević je ocenila da su kaznene politike u Srbiji manje stroge i više usmerene na rehabilitaciju. U SAD-u, kazne su često doživotne bez mogućnosti pomilovanja, što stvara visoke stope povratništva. Na kraju, Kovačević je istakla da je poštovanje ljudskih prava u Srbiji na višem nivou nego u mnogim drugim zemljama, što pokazuje napore za rehabilitaciju i resocijalizaciju bivših osuđenika.
