Pet meseci nakon tragičnog događaja u diskoteci u Kočanima, u kojem je život izgubilo 62 mladih, majka jedne od žrtava, Stojka Antova, obratila se javnosti putem društvenih mreža. Njena emotivna poruka oslikava duboku tugu i osećaj gubitka koji nikada ne može biti prevaziđen. U svom obraćanju, ona izražava bol zbog neostvarenih snova i planova, kao i svakodnevnu borbu sa prazninom koja je nastala nakon tragedije.
Stojka piše o danu koji će zauvek ostati u sećanju kao dan kada je mladost prestala – 16. mart 2025. godine. U svojoj poruci, ona opisuje kako su mladi ljudi krenuli na koncert sa osmesima i snovima u očima, a te noći su, jednim dahom, ugašene njihove svetlosti. Ostalo je 62 prazna mesta, tiha lica i nezavršeni životi. Umesto pesme, stigla je tišina; umesto radosti, tama; umesto života, večna uspomena.
Roditelji žrtava, kako dalje navodi Stojka, ostali su sa praznim rukama i koračaju kroz svet koji više nema boje. U njihovim domovima više nema života, a svaki korak donosi samo echo, dok se sećaju zagrljaja koji nikada više neće osetiti. Njihova srca su slomljena, a bol večan kao i ljubav prema izgubljenima. Svakodnevno se bore da dišu, a ne da žive, jer život bez voljenih postaje samo prazna senka.
Stojka se emotivno obraća svojoj ćerki Ivoni, nazivajući je svojom radošću, ponosom i svetlom koje je prerano ukradeno. Ona naglašava da nema reči koja može opisati prazninu koju oseća, niti snage koja može da izleči ranu koju je tragedija izazvala. Njena ćerka će zauvek ostati mlada, lepa i nasmejana u njenom sećanju, dok će ona zauvek biti majka sa praznim zagrljajem i dušom koja krvari.
U njenoj poruci, Stojka izražava da će imena mladih ljudi koji su izgubili život zauvek ostati u njihovim srcima. Njihova lica neće izbledeti, a njihovi anđeli će živeti u suzama, snovima, u svakom jutru bez boje i svakoj noći bez mira. Ova snažna izjava odražava neizmeran gubitak i bol roditelja, ali i njihovu odlučnost da ne zaborave svoje voljene.
Tragedija u Kočanima ostavila je duboke ožiljke u zajednici, a Stojka Antova je svojim rečima podsetila sve nas na važnost sećanja na mlade živote koji su izgubljeni. Njena borba da pronađe snagu u ovakvim trenucima podseća nas na krhkost života i potrebu da cenimo svaki trenutak. U svetu koji se često čini hladnim i bezosećajnim, Stojkina poruka dolazi kao snažan podsetnik da ljubav i sećanje na one koje smo izgubili nikada ne treba zaboraviti.
U društvu u kojem se često zaboravlja na žrtve, priče poput ove moraju ostati prisutne. One nas podsećaju na važnost empatije, razumevanja i saosećanja prema onima koji su pretrpeli gubitak. Ljubav prema izgubljenima nikada ne umire, a njihova sećanja treba da budu svetionik nade za one koji ostaju. Tragedija u Kočanima nije samo gubitak, već i poziv na promišljanje o životu, ljubavi i zajedništvu koje nas povezuje.
