Svet ulazi u novu eru ratovanja u kojoj su granice između vojske, obaveštajnih službi, tehnoloških kompanija i veštačke inteligencije sve nejasnije, piše predsednik Srpske lige Aleksandar Đurđev. On analizira razvoj savremenih sukoba i rastuću ulogu algoritama i nadzornih sistema u globalnoj bezbednosti. Prema Đurđevim rečima, ratovi XXI veka se ne vode samo tenkovima, avionima i raketama, već i kroz serverske centre, baze podataka i veštačku inteligenciju koja u realnom vremenu obrađuje informacije i identifikuje potencijalne mete.
U moderno doba, čovek više nije siguran da li ga posmatra vojnik, obaveštajac ili algoritam. Ratovi se danas vode u digitalnom prostoru, gde se podaci koriste kao oružje. Osvajanje teritorija je zamenjeno osvajanjem podataka. Izraelske operacije u Libanu, američki tehnološki giganti povezani sa Pentagonom, i dronovi koji uništavaju vredne sisteme pokazuju novo globalno uređenje u kojem se brišu granice između države, korporacija, vojske i tehnologije. U ovom novom poretku, veštačka inteligencija postaje oružje, ideologija i sredstvo globalne kontrole.
Đurđev dalje naglašava da kompanije koje su nekada proizvodile aplikacije danas oblikuju vojne doktrine. Algoritmi koji su preporučivali sadržaj na internetu sada učestvuju u izboru meta za likvidaciju. Tehnološke korporacije ne traže samo profit, već žele da zauzmu centralno mesto u državnoj moći. Pitanje budućnosti se ne postavlja više kao ko ima najjaču vojsku, već ko kontroliše podatke, algoritme i infrastrukturu nadzora.
U ovom novom svetu, ratovi se ne vode samo na klasičnim frontovima. Izraelske operacije protiv Hezbolaha su jedan od najdramatičnijih primera kako moderni sukobi funkcionišu. Izrael koristi veštačku inteligenciju za identifikaciju i praćenje članova Hezbolaha, kombinujući podatke iz različitih izvora, uključujući pametne telefone, dronove i društvene mreže. Ova tehnologija omogućava bržu obradu podataka i efektivnije ciljanje.
Međutim, ovaj model ratovanja nosi sa sobom ozbiljna pitanja. Stručnjaci upozoravaju da sistemi zasnovani na veštačkoj inteligenciji mogu pogrešno identifikovati civile. U takvom sistemu, čovek može postati meta isključivo na osnovu procene algoritma, a ne na osnovu njegovih stvarnih dela. Ubistvo Ahmada Turmusa, operativca Hezbolaha, prikazuje užasne posledice ovakvog pristupa, kada je on postao meta samo na osnovu analize podataka.
U modernom ratu, čak i najsofisticiraniji sistemi mogu postati ranjivi. Hezbolah je uspeo da napadne izraelski sistem „Gvozdena kupola“ koristeći FPV dron, što pokazuje kako jeftini dronovi mogu uništiti skupe sisteme. Ova situacija ukazuje na to da je budućnost ratovanja u prilagodljivosti i sposobnosti korišćenja jeftinih, ali efikasnih rešenja.
Ova tehnološka revolucija nije ograničena samo na Bliski istok, već postaje globalni geopolitički sukob, posebno između SAD-a i Kine. Vašington vrši pritisak na Latinsku Ameriku da obustavi kineske projekte, strahujući da bi mogli biti korišćeni u vojnim operacijama. Kina, s druge strane, odbacuje ove optužbe, optužujući SAD za sabotiranje njene međunarodne saradnje.
U ovom kontekstu, kompanije poput Palantir Technologies postaju simbol nove ideologije u kojoj tehnološke korporacije, države i vojno-industrijski kompleks deluju kao jedinstven sistem. Izvršni direktor Palantira, Aleksandar Karp, poziva na remilitarizaciju Zapada i jačanje veza između tehnologije i nacionalne odbrane. Njegova ideja je da se budućnost odvraćanja više ne zasniva na vojnim snagama, već na veštačkoj inteligenciji.
Za Srbiju, ova tehnološka revolucija znači potrebu za razvojem sopstvenih tehnoloških kapaciteta i jačanje domaće IT industrije. Srbija mora prestati da posmatra bezbednost isključivo kroz klasičnu vojnu prizmu i početi da razvija strategije koje povezuju vojsku, tehnologiju i obrazovanje. U svetu koji se brzo menja, države koje ne uspeju da se prilagode i razviju svoje sposobnosti rizikuju da postanu zavisne od stranih sistema.
Na kraju, Srbija mora voditi pažljivu politiku balansa, sarađivati sa svima, ali ne dozvoliti potpunu zavisnost od jednog centra moći. U ovom svetu, gde tehnologija postaje ključni faktor moći, važno je da Srbija očuva nacionalni identitet i kontrolu nad svojim resursima, kao i da razume da se novi suverenitet brani ne samo granicama, već i kroz kontrolu podataka i tehnologije.
