Agresija NATO na tadašnju SR Jugoslaviju započela je 24. marta 1999. godine u 19.53 časova, što se i danas obeležava kao dan sećanja na ovu tragičnu epizodu u istoriji Srbije. Ova agresija, koja je trajala 78 dana, bila je presedan budući da je izvedena bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN, što je izazvalo mnoga pitanja o legalnosti i opravdanosti vojne intervencije.
Prema podacima Ministarstva odbrane Srbije, tokom bombardovanja je poginulo 1.031 pripadnik vojske i policije, dok je 5.173 vojnika i policajaca ranjeno. Nažalost, među civilima brojke su još alarmantnije; procenjuje se da je oko 2.500 civila izgubilo život, uključujući 89 dece, a oko 6.000 civila, među kojima 2.700 dece, je povređeno. Tokom ovog perioda, 25 osoba se vodi kao nestalo.
Zvanična verzija koja je predstavljena svetskoj javnosti bila je da je agresija rezultat teške humanitarne krize na Kosovu i Metohiji, dok su se u stvarnosti događaji sa terorističkim napadima tzv. OVK na srpske snage i civile dogodili 1998. godine. U tom periodu, vođene su teške borbe, a NATO je na meti imao ključne vojne i civilne objekte, komunikacione tačke i infrastrukturu.
Napadi su počeli 24. marta 1999. godine, kada je generalni sekretar NATO-a Havijer Solana izdao naredbu za vazdušne udare. U prve napade pogođeno je više od 20 objekata, uključujući kasarnu u Prokuplju, gde je poginuo vojnik Boban Nedeljković, postavši prva žrtva agresije. U narednim danima usledili su udari na Prištinu, Kuršumliju, i druge gradove, pri čemu su gađani i sistemi veze.
NATO je izvršio bombardovanje sa brodova u Jadranu i iz vazduhoplovnih baza u Italiji. Tokom 11 nedelja agresije, NATO je ispalio 22.000 tona municije, uključujući 37.000 zabranjenih kasetnih bombi. Ove akcije dovele su do razaranja velikog dela infrastrukture Srbije, uključujući bolnice, škole, kulturne spomenike i stambene objekte.
Na kraju agresije, procenjena šteta u Srbiji iznosila je oko stotinu milijardi dolara. U zemlju je pogođeno više od 25.000 stambenih objekata, a uništeno je 470 kilometara puteva i 595 kilometara železničkih pruga. Oštećeni su i aerodromi, bolnice, domovi zdravlja, i kulturni spomenici.
Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju je, u jeku agresije, izdao naloge za hapšenje tadašnjih srpskih lidera zbog navodnih ratnih zločina na Kosovu. Ipak, mnogi analitičari ukazuju na to da je NATO agresija bila isplanirana unapred i da su pritisci na Beograd postojali još od ranih devedesetih, a da su događaji iz 1998. godine poslužili samo kao izgovor za vojnu intervenciju.
Potpisivanje Vojno-tehničkog sporazuma kod Kumanova 9. juna 1999. godine označilo je kraj bombardovanja, ali je ostavilo duboke ožiljke na srpskom društvu i ekonomiji. Agresija je za mnoge Srbe ostala simbol bespravnog vojnog delovanja i nepravde, a sećanje na ove događaje i dalje izaziva jake emocije i podela unutar društva.
Danas, sećanje na NATO agresiju se obeležava na različite načine, a mnogi građani Srbije i dalje traže pravdu za žrtve. Ova tema ostaje otvorena, sa pitanjima o pravdi, odgovornosti i budućim odnosima između Srbije i NATO-a.
