Nataša Drakulić, scenaristkinja serije „Tvrđava“, koja je kao izbeglica prošla kroz ustašku akciju „Oluja“ 1995. godine, otvoreno govori o teškim i emotivnim pitanjima vezanim za ratna dešavanja devedesetih godina na prostoru bivše Jugoslavije. U razgovoru za Informer, ona deli svoja lična sećanja, iskustva i refleksije o tom turbulentnom periodu.
Drakulić, koja potiče iz Korenice, seća se trenutaka kada je sve počelo. „Pamtim vreme devedesetih u Kninu i kada je sve to počinjalo. Sve je bilo veoma emotivno za mene. Prvo, ponosna sam na scenaristu Gorana Starčevića, koji je imao samo godinu dana kada se dogodila ‘Oluja’. Moja porodica je bila direktno pogođena tim događajem; moj otac je uhapšen na Plitvicama 31. avgusta 1995. godine,“ kaže Drakulić, dodajući da je serija probudila mnoga sećanja i emocije, te da je plakala dok je gledala određene scene.
Kao dete, Nataša je imala samo 11 godina kada je počela „Balvan revolucija“. „Bilo je to rušenje nekog sveta koji sam poznavala. Teško mi je bilo da shvatim kako odjednom Srbe ne žele u Hrvatskoj. Niko nije mogao objasniti kako se stvari odvijaju. Raspad Jugoslavije desio se prebrzo, a međunarodna zajednica nije reagovala na vreme,“ objašnjava ona.
Sećajući se leta 1990. godine, Drakulić ga opisuje kao poslednje idilično leto pre sukoba. „Bilo je to vreme kada smo normalno putovali i uživali u životu, a onda se sve promenilo. Od tada, sve do pada Krajine, živeli smo u strahu i neizvesnosti,“ dodaje ona.
Serija „Tvrđava“ se fokusira na brak između Srbina i Hrvatice, što je posebno značajno u svetlu ratnih dešavanja. Drakulić priznaje da su mešoviti brakovi u njenoj okolini tokom rata bili veoma teški. „Poznavala sam mnogo takvih brakova, i ljudima nije bilo lako. Osećali su se izgubljeno, mrzeli su ih i jedni i drugi. Oni koji su izdržali, zaslužuju svaku pohvalu,“ ističe Nataša.
U kontekstu serije, Drakulić se osvrće na pogrom Srba u akciji „Oluja“. „Bila sam deo te kolone izbeglica. Danas gledam na te događaje sa tugom. Srba više nema, retko ko se vratio. Hrvatska ostaje prazna, a svedoci smo i da Hrvati odlaze iz zemlje u potrazi za boljim životom,“ naglašava ona. „Toliko krvi je palo sa obe strane, i ne znam čemu sve to,“ dodaje.
Mnogi gledatelji serije „Tvrđava“ su, poput Drakulić, u svojim sećanjima pronašli paralelu sa sopstvenim iskustvima iz tih teških vremena. Serija je otvorila mnoge važne teme i pitanja o pomirenju, identitetu i ljudskim sudbinama. Nataša veruje da umetnost može igrati ulogu u pomirenju između Srba i Hrvata, ali ističe da je potreban dijalog i razumevanje. „Umetnost može biti most, ali je potrebno više od toga da bi se postiglo pravo pomirenje,“ zaključuje ona.
U savremenoj Hrvatskoj, pitanje identiteta i nacionalne pripadnosti i dalje je aktuelno, a Drakulić ukazuje na potrebu za razumevanjem i prihvatanjem sopstvene prošlosti. „Svi mi nosimo svoje rane, i dokle god ne budemo spremni da se suočimo sa svojom istorijom, teško ćemo napredovati kao društvo,“ poručuje ona.
Na kraju, scenaristkinja „Tvrđave“ poziva na otvorenost prema razgovoru i razmeni iskustava, naglašavajući da je samo tako moguće graditi bolju budućnost za sve narode u regionu.
