Sedam od deset najvećih svetskih ekonomija, mereno nominalnim BDP-om, neto su uvoznici nafte. Ova činjenica, iako često prikrivena frazama o „energetskoj tranziciji“, predstavlja ključnu tačku globalne bezbednosti. Zavisnost modernih društava od nafte kao primarnog izvora energije nije apstraktna, već konkretna i svakodnevna. Bez kontinuiranog snabdevanja naftom, na primer, Nemačka bi se suočila s kolapsom za nekoliko nedelja. S druge strane, Kina i Indija, zbog većih unutrašnjih rezervi i različite strukture potrošnje, mogle bi izdržati nekoliko meseci, ističe predsednik Srpske lige, Aleksandar Đurđev.
Đurđev naglašava da nafta nije samo energent, već i ključni resurs za različite industrije. Ona služi kao dizel za kamione koji obezbeđuju snabdevanje, kerozin za avione koji omogućavaju globalnu trgovinu, te je sirovina za hemijsku industriju, farmaciju i modernu vojnu mašineriju. Drugim rečima, nafta je krv moderne civilizacije. Elite u političkim i poslovnim krugovima vodećih ekonomija su svesne ovih realnosti i već više od dve decenije se pripremaju za moguće poremećaje u snabdevanju. Energetska tranzicija, elektrifikacija saobraćaja, diverzifikacija dobavljača i izgradnja rezervi su neki od pokušaja da se smanji strateška ranjivost, ali nijedna od ovih strategija nije dovoljna.
Prema Đurđevu, realnost je surova: razvijeni svet ne može funkcionisati bez stalnog priliva nafte. Svaki veći poremećaj, bilo da je reč o ratu, sankcijama, sabotaži ili političkom haosu, odmah dovodi do inflacije, logističkih zastoja i političkih kriza. Energija, kako ističe, nije samo pitanje tržišta, već i moći.
On dalje objašnjava da ko kontroliše energente, taj kontroliše vreme, a vreme je najskuplji resurs u politici. Intervencija Sjedinjenih Američkih Država u Venecueli ne može se smatrati direktnim udarcem Rusiji. Naprotiv, ruski proizvođači nafte bi mogli čak i profitirati srednjoročno, jer venecuelanska i ruska nafta dele isto „sankcionisano tržište“. Kolaps izvoza iz Karakasa povećava potražnju za alternativama, što može ići na ruku Rusiji.
Đurđev takođe naglašava da najoptimističnije procene govore da bi venecuelanska proizvodnja mogla da se oporavi tek oko 2027. godine, pod uslovom da ne dođe do gerilskog ratovanja ili punog građanskog sukoba. Ova kriza je duboko povezana s odnosima između SAD i Kine, kao i pozicioniranjem Indije kao rastuće industrijske sile. Važno je i pitanje koliko će Evropa platiti za „sigurno“ snabdevanje američkim gasom i naftom.
Prema njegovim rečima, čak i formalna „pobeda“ SAD u Venecueli mogla bi se pokazati kao pirova. Promena vlasti ne garantuje stabilizaciju. Venecuela može postati još jedna propala država, a u takvom scenariju njena nafta neće ići ni Amerikancima, ni Kinezima, ni Indijcima. Nafta bez države postaje pretnja, a ne resurs.
Američki naftni sektor, suprotno ratobornoj retorici, pokazuje veliku dozu opreza. Investitori se ne žele upuštati u zemlju u kojoj jedan tvit može poništiti milijarderski ugovor. Obnova venecuelanske proizvodnje zahtevaće dugotrajne investicije i vreme. Planovi bivše administracije Donalda Trampa da stabilizuje cenu nafte oko 50 dolara po barelu direktno ugrožavaju američki škriljac.
Takođe, američki giganti se sve više okreću Gvajani i priobalnim poljima u Meksičkom zalivu, umesto venecuelanskom haosu. PDVSA je potvrdila da vodi pregovore o prodaji nafte Sjedinjenim Državama, ali to nije strateški preokret, već nastavak postojeće prakse.
Đurđev ističe da politička dimenzija ostaje otvorena, a lobiranje dela američke energetske elite u korist Delsi Rodrigez kao potencijalne nove predsednice pokazuje pragmatizam. Stabilnost je ključna, dok ideologija postaje sporedna.
Evropa iz venecuelanske krize izlazi skuplja i ranjivija, a povećana zavisnost od američkog energenta donosi veću cenu. Srbija kao manja, ali strateški osetljiva ekonomija mora pažljivo pratiti ove procese, jer diverzifikacija i očuvanje suvereniteta u energetici nisu samo ideološka pozicija, već nužnost. Energetska bezbednost je pitanje savezništva, a to savezništvo je temelj opstanka.
