Na današnji dan, 7. maja, podsećamo se tragičnih događaja iz 1999. godine kada su na civilne ciljeve u Nišu bačene kasetne bombe, usled čega je poginulo 16 ljudi, dok je 18 teško povređeno. Ovaj napad, koji je pogodio centar grada, uključujući ulice u blizini glavne autobuske stanice i Niškog kliničkog centra, ostavio je trajne ožiljke na dušama preživelih i porodicama stradalih. I nakon skoro tri decenije, sećanja na taj dan su i dalje bolna i živa.
Na uglu ulica Jelene Dimitrijević i Šumatovačke, oseti se težina prošlosti. Tragovi gelera na fasadama okolnih zgrada svedoče o stravičnom napadu koji je zauvek promenio živote mnogih. Tog dana, grad je bio pun prolaznika, a život se, u jednom trenutku, prekinuo. Među žrtvama bila je 26-godišnja trudnica, koja je nosila devojčicu. Njeni roditelji, Radmila i Mile Ilić, svake godine dolaze na to mesto kako bi odali počast svojoj ćerki, donoseći cveće i paleći sveće.
Radmila Ilić, sa suzama u očima, opisuje bol koji nikada ne jenjava: „Teško, baš je teško. To se ne zaboravlja. Nikad, nikad… Dok smo živi, sa tim ćemo i da umremo.“ Njena rečima odražava tugu koja ne prolazi, dok Mile Ilić pokušava da pronađe smisao u tragediji koja ih je zadesila. „Ovo ne mogu da zaboravim. Teško i posle 30 godina,“ dodaje on, govoreći o praznini koja ostaje zauvek.
Sećanja na obične porodične trenutke pre tragedije su bolna. Otac Mile se priseća radosti što su očekivali prinovu, ali i straha od napada, jer su u to vreme često bili u blizini borbi. Tog dana, njegova ćerka je otišla do pijace da kupi voće, nadajući se da će se uskoro vratiti kući. „Ali se nikad više nije vratila,“ kaže on, govoreći o danu kada su im životi zauvek promenjeni.
Kada su saznali za smrt svoje ćerke, Radmila i Mile su bili u šoku. „To je bilo užasno,“ priseća se Radmila, dok se seća trenutka kada su im saopštili vest. Njihova tuga se ne smiruje, a ljutnja zbog nedostatka pravde i odgovornosti i dalje je prisutna. „Kako da ne. Kako da ne,“ odgovara Mile na pitanje o svojim osećanjima prema onima koji su odgovorni za tragediju.
U razgovoru sa lokalnim stanovnicima, saznajemo da je 7. maj ostavio duboke posledice ne samo na porodice žrtava, već i na celu zajednicu. Nenad Cvetković, jedan od preživelih, se seća trenutaka haosa kada su bombe padale. „Panika, trčanje, vrištanje… jedna tužna slika. Niš je tada bio jedan od najtužnijih gradova,“ opisuje on situaciju koja je usledila nakon napada, govoreći o strahovima i traumama koje su i dalje prisutne.
Iako su tragovi na zgradama vidljivi, još veći tragovi ostaju u srcima ljudi koji su preživeli. Mnogi se slažu da je važno pamtiti te događaje kako se ne bi zaboravili, kako bi se obeležila žrtva onih koji su izgubili život. „Neka ostane kao beleg – i u našim dušama i u prostoru,“ kaže Cvetković, ističući potrebu za sećanjem na prošlost.
Na godišnjicu ovog tragičnog događaja, stanovnici Niša ponovo se okupljaju kako bi odali počast žrtvama, svesni da se bol ne može zaboraviti, ali da se može deliti i prenositi na nove generacije. U svetu gde se često zaboravlja na prošlost, važno je da se glasovi preživelih čuju, a njihova sećanja sačuvaju za buduće generacije.
