Pre oko 400 miliona godina, mnogo pre nego što su se pojavili dinosaurusi ili drveće, postojala je zagonetna vrsta organizma koja je dominirala praistorijskom Zemljom. Ovaj organizam, poznat kao prototaksit (Prototaxites), predstavlja potpuno nepoznat oblik višećelijskog života koji ne pripada ni biljkama, ni životinjama, ni gljivama. Naučnici su došli do ovog zaključka na osnovu novih analiza koje su objavljene u časopisu Science Advances.
Fosili prototaksita, koji su prvi put identifikovani pre 160 godina, mogu dostići visinu od devet metara i decenijama su izbegavali jasnu klasifikaciju. U 19. veku, naučnici su verovali da su prototaksiti trula stabla četinara. Međutim, kasnija istraživanja su pokazala da su oni građeni od isprepletenih cevi, a ne od ćelija koje čine biljno tkivo. Tokom godina, neki istraživači su smatrali da su prototaksiti organizmi slični lišajevima, dok su drugi verovali da su najbliži gljivama, delom zbog činjenice da ne izgledaju kao da proizvode energiju fotosintezom.
Novo istraživanje fokusiralo se na tri fosila pronađena u praistorijskom ekosistemu u Rajniju, blizu Aberdina u Škotskoj. Ova lokacija sadrži neke od najbolje očuvanih primeraka najranijih biljaka, gljiva i životinja koje su živjele u vreme poznatom kao rani devon. Ova oblast je nekada bila drevni izvor tople vode, sličan današnjem Jeloustounu, što je doprinelo izuzetnoj očuvanosti fosila.
Zahvaljujući ovoj očuvanosti, naučnici su uspeli da detektuju hemijske tragove davno nestalih molekula, poznate kao proizvode fosilizacije. Paleontolog Korentan Loran sa Univerziteta u Edinburgu ističe da još uvek postoje signali koji govore o originalnom sastavu fosila, što sugeriše da nisu pretrpeli značajne promene tokom geoloških procesa.
Analiza pokazuje da su biomarkeri u fosilima prototaksita hemijski različiti od onih u fosilizovanim gljivama koje su pronađene na istom lokalitetu. Fosili gljiva sadrže jedinjenja nastala razgradnjom hitina i glukana, dok prototaksiti nisu imali te biomarkere. Loran naglašava da bi, da je prototaksit gljiva, očekivali da pokazuje sličan obrazac kao i gljive, s obzirom na to da su fosili očuvani jedni pored drugih.
Strukturne osobine prototaksita se takođe razlikuju od svega što je poznato kod gljiva, bilo živih ili izumrlih. Ove razlike, zajedno sa rezultatima analize, sugerišu da je prerano svrstavati prototaksite u neku od postojećih kategorija.
Različite vrste prototaksita verovatno su se razlikovale po veličini, pri čemu su neki od najvećih primeraka nadmašivali visinu savremenih biljaka. Kevin Bojs, profesor nauka o Zemlji i planetama na Univerzitetu Stanford, navodi da su ti drevni organizmi verovatno trošili ugljenik iz okruženja, slično savremenim gljivama koje se hrane razgradnjom organske materije.
Naučnici su ranije upoređivali prototaksite sa različitim vrstama gljiva ili algi, ali Bojs smatra da su ta poređenja zastarela. Prototaksiti su suviše stari da bi ih bilo moguće svrstati u postojeće kategorije, a njihovo poređenje sa pečurkama nije validno, s obzirom na to da su pečurke mnogo mlađe.
Mark-Andre Selos, profesor Prirodnjačkog muzeja u Parizu, ukazuje na to da je nova studija obuhvatila samo jednu od 25 poznatih vrsta prototaksita. On veruje da je moguće da je ovaj organizam funkcionisao na način sličan lišajevima. Ističe da uzorkovanje ne obuhvata celokupnu raznolikost vrsta prototaksita, što znači da priča još nije završena.
Iako su naučnici otkrili mnogo o ovoj drevnoj vrsti, ostaje mnogo nepoznanica. Na primer, nije jasno kako su prototaksiti bili pričvršćeni za tlo ili da li su tokom svog životnog veka stajali uspravno. Loran i njegov tim planiraju dodatna istraživanja fosilizovanih cevastih organizama sličnih prototaksitima u budućnosti.
