Glumac Nebojša Milovanović istakao je da je rad na predstavi „Bašta sljezove boje“ bio pravi ispit zrelosti, koji je u njemu probudio veru u ljude i pokazao mu veličinu književnika Branka Ćopića. U razgovoru za Tanjug, Milovanović je naglasio da je Ćopić, kroz svoje delo, uspeo da prikaže duh vremena u kojem je živeo, ostavljajući za sobom vanvremenske i veličanstvene poruke koje publika prepoznaje i danas.
Ćopić, čija se dela oslanjaju na suštinske osećaje i sećanja, govorio je o svetu kakav bi želeo da bude, onakvom kakav je pamtio iz svog detinjstva. „Njegova proza i poezija su oružje protiv bola i gubitka tog sveta“, kazao je Milovanović, naglašavajući koliko je teško reći šta bi Ćopić mislio danas.
Tokom izvođenja predstave, Milovanović je često u kontaktu sa scenografijom i likovima iz Ćopićevog života, razgovarajući sa savremenicima koji su ga okruživali. Na sceni se pojavljuju književnici poput Meše Selimovića, Ive Andrića i Miroslava Krleže, a Milovanović koristi improvizaciju kako bi razgovarao s tim likovima i time obogatio svoje izvođenje.
Milovanović je izrazio uverenje da je „Bašta sljezove boje“ pravi ispit zrelosti za svakog glumca, naglašavajući da je ovo iskustvo daleko od njegovih ranijih uloga u manjim formama. „Ispit zrelosti“ se, prema njegovim rečima, ogleda u načinu na koji se igra Ćopićev tekst, koji nije monodrama, već predstava sa jednim interpretatorom koji tumači Ćopića, ali i ostale likove iz njegovog života.
U predstavi se, kako je rekao, ne igra savršeno, već onako kako se likovi pamte. „Moja glumačka osnovna radnja je sećanje, a potom dolazimo do identifikacije i emocija“, dodao je Milovanović. Predstava je od premijere, pre nekoliko meseci, naišla na emotivan odziv publike, koja je često duboko dirnuta.
Milovanović je objasnio da su tokom predstave želeli da izvuku svoj pečat i misao iz Ćopićevog blaga, kao i da prenesu poruku. „Ima ljudi koji se čude dugačkim rečenicama i digresijama koje zahtevaju koncentraciju i pažnju“, kazao je on, naglašavajući da je važno zadržati tišinu i koncentraciju tokom izvođenja.
Ponekad ga emocije prevaziđu, ali je naučio da bude skroman kao umetnik i da pruži publici priliku da doživi predstavu na svoj način. Milovanović je tokom pripreme predstave mnogo radio na dijalektu, trudeći se da zadrži ijekavicu, jezik svog kraja, što je bio dodatni izazov.
Njegova interpretacija Ćopićeve poezije zahteva preciznost, jer svaka rečenica nosi svoju metriku i muziku. „Njegov jezik je muzika“, zaključio je Milovanović. Kroz predstavu, on se suočio sa dubokim pitanjima, kao što su promene u društvu i ljudskoj prirodi, ističući da se svet značajno promenio pod uticajem tehnologije.
Milovanović je izrazio zabrinutost zbog trenutnog stanja u kojem ljudi često traže trenutne senzacije, a ne suštinske informacije. „Za informaciju je potrebno razmišljati, pročitati i doneti svoj utisak“, naglasio je on.
On je takođe ukazao na to kako se današnja publika često suočava s lažnim sadržajem, te se zapitao šta se servira kao istina. Tokom izvođenja predstave, Milovanović je naglasio važnost ponovnog povezivanja s pravim vrednostima i ljudima. „On piše o dobrim ljudima i svetim borcima“, rekao je, dodajući da je važno ne izgubiti dobre ljude u svetu koji se menja.
U zaključku, Milovanović je istakao da je predstava „Bašta sljezove boje“ više od umetničkog dela; ona je poziv na razmišljanje i vraćanje vrednostima koje su često zaboravljene. „Iz ovog susreta i predstave ponosim se ponovnom verom u ljude“, rekao je, naglašavajući kako Ćopić, kroz svoja dela, nosi poruke koje su i više nego relevantne i danas.
