Sastavljanje testamenta predstavlja važan aspekt raspodele imovine nakon smrti, ali često dovodi do konflikata među naslednicima. Iako je testament način na koji ostavilac može odlučiti o raspodeli svoje imovine, zakon nalaže da određeni članovi porodice imaju pravo na nužni deo. Advokatica Slavica Vrbajac, u razgovoru za Euronews Srbija, pojašnjava kakva su prava naslednika i kako se ostvaruje pravo na nužni deo.
Vrbajac ističe da deca i supružnik uvek imaju pravo na nužni deo, dok drugi srodnici, poput roditelja ili braće i sestara, mogu biti nužni naslednici samo ako su trajno nesposobni za rad i nemaju sredstava za život. „Roditelji, braća i sestre i drugi preci mogu da budu nužni naslednici samo ako su trajno nesposobni za rad i nemaju sredstava za život“, naglašava Vrbajac.
Nužni naslednici, prema njenim rečima, obuhvataju potomke ostavioca (deca, unuci i slično), usvojenu decu, kao i supružnika. S druge strane, relativni nužni naslednici, koji imaju pravo na nužni deo samo ako su trajno nesposobni za rad, uključuju roditelje, braću, sestre, kao i druge pretke.
Vrbajac objašnjava da nužni deo ne predstavlja isti deo koji bi naslednik dobio po zakonu, već je to samo minimum koji mu pripada. „Deca i supružnik imaju pravo na polovinu svog zakonskog naslednog dela, dok ostali nužni naslednici, kao što su roditelji i braća, imaju pravo na jednu trećinu“, navodi ona. U praksi, ako bi, na primer, supružnik ili dete imali pravo na jednu četvrtinu imovine, njihov nužni deo bi iznosio jednu osminu.
U slučaju kada ostavilac ima pet naslednika, Vrbajac objašnjava postupak podele imovine. „Prvo se izračuna kako bi imovina bila podeljena po zakonu. Ako bi pet naslednika nasledilo jednake delove, svaki bi dobio po jednu petinu. Njihov nužni deo bi tada iznosio polovinu toga, odnosno po jednu desetinu“, ističe advokatica. Ovo znači da deo imovine koji predstavlja nužni deo mora ostati u porodici, dok ostalim delovima ostavilac može slobodno raspolagati putem testamenta.
Prvi korak u ostvarivanju prava na nužni deo je pokretanje ostavinskog postupka pred javnim beležnikom. Vrbajac naglašava da naslednik mora izričito tražiti nužni deo u tom postupku. „Nužni naslednik mora da izjavi da traži nužni deo i da ospori testament u delu koji ga povređuje“, objašnjava ona. Ako se strane ne slože, beležnik prekida postupak i upućuje na parnicu.
U slučaju pokretanja parnice, sudi se o povredi nužnog dela. „Sud tada utvrđuje vrednost zaostavštine, uračunava poklone i smanjuje testamentarna raspolaganja“, dodaje Vrbajac. Zakon predviđa rokove za ostvarivanje prava: subjektivni rok je godinu dana od saznanja o testamentu, dok je objektivni rok deset godina od njegovog proglašenja.
Na kraju, Vrbajac napominje da iako testament daje slobodu raspolaganja imovinom, ta sloboda nije apsolutna. Zakon štiti najbližu porodicu kroz institut nužnog dela, koji predstavlja minimalnu naslednu sigurnost i granicu slobode testiranja. Tako, iako ostavalac može odlučiti o raspodeli svoje imovine, članovi porodice imaju pravo na određeni deo koji im zakon garantuje, čime se obezbeđuje da ne budu potpuno isključeni iz nasleđa.
