Staško Sondermajer ostao je upamćen kao simbol dečje hrabrosti i ljubavi prema otadžbini, a njegova priča predstavlja dirljiv deo srpske istorije. Njegov grob se nalazi u selu Bogosavac kod Šapca, gde su ga sahranile žene iz tog sela. Ulica koja nosi njegovo ime, u centralnom delu Novog Beograda, u blizini nekadašnjeg aerodroma, postala je podsećanje na njegovu hrabrost i žrtvu, ali malo ljudi zna za njegovu izuzetnu priču.
U isto vreme, u selu Rakovica kod naselja Beli Potok, ispod Avale, postoji ulica koja se zove po Stašku Sondermajeru. Njegova priča iz Cerske bitke, koja se odigrala u najtežim trenucima tokom Prvog svetskog rata, ostavlja snažan utisak na sve koji je čuju. Tadija Sondermajer, Staškov stariji brat, bio je poznati pionir vazduhoplovstva, ali Staškova hrabrost i odluka da se bori u ratu ostaju u središtu pažnje.
Kada je Srbija ušla u rat, Tadija i njegov brat Vladislav su se prijavili kao dobrovoljci. Staško, tada učenik šestog razreda Druge beogradske gimnazije, bio je šest godina mlađi od Tadije i nije se libio da preklinje oca da ga pusti u rat. Njegov otac, poznati beogradski hirurg Roman Sondermajer, nije želeo da pusti sina u rat, pa je Staško odlučio da ode sam. Nažalost, poginuo je svega nekoliko dana po dolasku na front, 5. avgusta 1914. godine, u selu Bogosavcu.
U poslednjim trenucima svog života, Staško je insistirao da se bori u prvim redovima. Njegovi saborci su ga ispratili sa suzama u očima, a on je ostavio za sobom dnevnik u kojem su opisane strahote rata, kao i tuga za nedavno preminulom majkom. Ovaj heroj, koji je imao samo 15 godina kada je poginuo, ostavio je dubok trag u srcima ljudi koji su ga poznavali.
Žene iz susednog sela Bogosavac preuzele su brigu o njegovom telu i sahranile ga u centru sela, gde se i danas nalazi njegov grob. Staško je imao samo mesec dana do svog 16. rođendana kada je poginuo, a njegov herojizam nije ostao neprimećen. Njegova priča inspirisala je mnoge, a pesnikinja Isidora Sekulić posvetila mu je stihove u kojima izražava svoju ljubav prema njemu i Srbiji.
U pesmi, Sekulić piše o njegovim „čistim detinjim očima“ i kako je voleo svoju zemlju, slobodu i princezu. Ove reči oslikavaju duh mladog junaka koji je, iako tako mlad, bio spreman da se bori za svoju otadžbinu. Zapis njegovog razrednog starešine Miodraga Ibrovca takođe svedoči o njegovoj hrabrosti, govoreći o njemu kao o „mali junaku Trećeg konjičkog puka“ koji je „boravi večni san na polju časti“.
Na spomeniku koji se nalazi na njegovom grobu ispisana su njegova imena i tituli, a natpis jasno govori o njegovom herojstvu i žrtvi. „Staško Sondermajer, dobrovoljac 3. Konjičkog puka, Srpska vojska, rođen u Beogradu 1898. godine. Hrabro poginuo braneći otadžbinu Srbiju.“ Ove reči su podsećanje na njegovu hrabrost i njegovu ljubav prema zemlji.
Ulica koja nosi njegovo ime u opštini Rakovica, kao i ovaj tekst, doprinose očuvanju sećanja na ovog mladog junaka i njegova bezgranična junaštva. Njegova priča je važna lekcija o hrabrosti, odanosti i ljubavi prema otadžbini, koja bi trebala da inspiriše buduće generacije. Staško Sondermajer je zaslužio da bude zapamćen kao simbol hrabrosti i ljubavi prema Srbiji, a njegovo ime će zauvek ostati u srcima onih koji znaju njegovu priču.
