Pre godinu dana, na vojnoj paradi u Moskvi, predsednik Srbije Aleksandar Vučić susreo se sa kineskim predsednikom Si Đinpingom i tada prvi put najavio da bi „spas za Simpo” mogao stići iz Kine. Nakon tačno godinu dana zatišja, predsednik Vučić je tokom nedavne posete Kini ponovo otvorio ovu temu, s tim što je sada, pored Simpa, u priču uključio još jednu vranjsku kompaniju koja bi uz pomoć kineskih partnera mogla da nastavi da radi — „Jumko”.
„Zamolio sam da nam pomognu oko rešavanja pitanja, posebno Vranja i juga Srbije, da nađemo strateške partnere za Jumko i Simpo, i verujem da ćemo time dugoročno rešiti pitanje zapošljavanja u Pčinjskom okrugu, gde smo imali i imamo bezbroj problema. Kada pomislimo da smo zakoračili napred, uvek iskrsne novi problem, ali mislim da smo na dobrom putu. Ne smem da kažem ime kompanije, ali verujem da smo to priveli kraju”, rekao je Vučić tokom nedavne posete Kini.
Kineske kompanije se već godinama pojavljuju kao svojevrsno rešenje za posrnule srpske firme, tako je bilo i sa RTB Borom i sa Železarom Smederevo. Uprkos čestim apelima privrede da je Srbiji potrebno više domaćih investicija, aktuelna politika i dalje strateške partnere pretežno traži u Kini. Sagovornici „Danasa” ukazuju da su kineske kompanije zainteresovane za Srbiju jer im ona predstavlja ulazna vrata ka evropskom tržištu. Takođe ističu i da one u Srbiji često imaju poseban status i funkcionišu gotovo kao „država u državi”.
Podsetimo, „Simpo” iz Vranja je akcionarsko društvo u kojem država poseduje najveći deo akcija. Prema podacima Centralnog registra hartija od vrednosti, Republika Srbija ima 57,2 odsto vlasništva nad ovom kompanijom. Drugi najveći akcionar je Beogradska banka sa 13,5 odsto, dok je na trećem mestu Banka Poštanska štedionica sa 6,5 odsto akcija. „Simpo”, fabrika nameštaja, već godinama posluje u minusu, opstajući zahvaljujući državnoj pomoći koja se izdvaja za plate i osnovno funkcionisanje proizvodnje, u kompaniji koja zapošljava više od 1.400 radnika.
Prošle godine kompanija je ostvarila neto gubitak od 1,6 milijardi dinara, što predstavlja blago poboljšanje u odnosu na 2024. godinu, kada je minus iznosio 1,7 milijardi dinara. Preduzeće je u prethodnim godinama bilo u blokadi tri puta — 2018, 2019. i prošle godine. Trenutno nije u blokadi. Kada je reč o „Jumku”, tekstilnoj kompaniji takođe organizovanoj kao akcionarsko društvo u većinskom državnom vlasništvu, država poseduje 56,9 odsto akcija. Drugi najveći akcionar je EPS sa 5,3 odsto, dok je treći Grad Vranje sa 4,1 odsto učešća.
I „Jumko” posluje sa gubitkom, iako je prošle godine uspeo da ga smanji u odnosu na 2024. godinu. U 2024. neto minus iznosio je 1,4 milijarde dinara, dok je prošle godine smanjen na oko 750 miliona dinara. Preduzeće je, prema dostupnim podacima, gotovo prepolovilo gubitak zahvaljujući rastu poslovnih prihoda, koji su dostigli oko 5,2 milijarde dinara, dok su u 2024. godini bili 3,8 milijardi dinara. Obe firme su nekada bile veliki industrijski giganti jugoslovenske i srpske privrede, ali se sada bore sa dugovima i opstankom.
Na pitanje koliko bi ulazak kineskog strateškog partnera mogao da bude dobra opcija za ove dve kompanije, kao i koje bi bile potencijalne prednosti, a koji rizici, glavni broker u brokerskoj kući Momentum Securities Nenad Gujaničić odgovara da je najveća mana ovakvih aranžmana to što oni nisu zasnovani na tržišnim odnosima. Prema njegovim rečima, kada se takvi odnosi sklapaju, korist obično završi na strani jačeg. „Poslovni modeli ovih kompanija su odavno potrošeni, i sama činjenica da su ove kompanije istovremeno i veliko socijalno pitanje na jugu Srbije i dalje ih nominalno drži u životu”, ukazuje sagovornik Danasa.
Kako su kineske kompanije u Srbiji poslednjih godina više puta dovođene u vezu sa kršenjem radnih prava, otvara se pitanje kako bi eventualno preuzimanje „Simpa“ i „Jumka“ od strane kineskih partnera moglo da izgleda iz ugla zaštite zaposlenih i radnog zakonodavstva. Naučni saradnik Instituta za uporedno pravo u Beogradu Mario Reljanović ocenjuje da bi odnos budućih investitora prema radnicima pre svega zavisio od poslovne politike same kompanije. On upozorava da dosadašnja iskustva sa kineskim poslodavcima u Srbiji ne ulivaju previše optimizma.
Reljanović kao jedan od ključnih problema izdvaja osećaj „eksteritorijalnosti“ koji pojedine kineske kompanije imaju tokom poslovanja u Srbiji — odnosno utisak da domaći zakoni i propisi za njih ne važe u punoj meri.
