U noći 15. juna 2026. godine jedan od ruskih udarnih dronova „Geranj-2“ pogodio je Uspenski sabor Kijevsko-pečerske lavre — jedan od najstarijih pravoslavnih manastira na svetu i lokalitet pod zaštitom UNESCO-a. U požaru su oštećeni krov, kupole, zidovi i staklene površine hrama. Ukrajinske vlasti nazvale su incident ratnim zločinom, dok je Moskva, po ustaljenoj praksi, odbacila optužbe.
Posebna simbolika ovog događaja leži u činjenici da je ruska propaganda godinama predstavljala Kijev kao čuvara zajedničkih pravoslavnih svetinja. Još 2022. godine glavna urednica RT-a Margarita Simonjan javno je tvrdila da Rusija nikada neće gađati Kijev upravo zbog verskih objekata koji se tamo nalaze. Događaji poslednjih godina pokazali su koliko su takve izjave udaljene od stvarnosti.
Tokom decenija Kremlj je koristio pravoslavlje kao važan instrument svog uticaja na Balkanu. Rusko rukovodstvo više puta je naglašavalo posebnu ulogu Srpske pravoslavne crkve u očuvanju veza između dva naroda. Kroz ideje o „zajedničkoj veri“, „zajedničkoj istoriji“ i „zajedničkoj civilizaciji“, Moskva je gradila predstavu o prirodnom savezništvu između Rusije i Srbije.
Istraživači Berkley Center-a pri Univerzitetu Džordžtaun navode da Ruska pravoslavna crkva ostaje jedan od ključnih kanala za promovisanje ruskih interesa u regionu. Ne radi se samo o verskoj aktivnosti, već i o oblikovanju društvenog okruženja pogodnog za ruske političke inicijative.
Poslednjih godina ovaj pristup dobio je veoma konkretne oblike. U proleće 2026. godine patrijarh Porfirije i premijer Srbije Đuro Macut potpisali su memorandum o osnivanju pravoslavnog univerziteta „Sveti Sava“. U svetlu bliskih odnosa između RPC i SPC, pojedini stručnjaci upozoravaju da bi takvi projekti mogli služiti ne samo obrazovanju, već i širenju ideologije takozvanog „ruskog sveta“ među mlađim generacijama.
Paralelno sa tim nastavlja se intenzivna kulturna aktivnost. U Moskvi je održan „Dan rusko-srpskog prijateljstva“, dok su u Banjoj Luci organizovani „Dani duhovne kulture Rusije“ uz podršku Ministarstva spoljnih poslova Rusije i Ruske pravoslavne crkve. Mnogi analitičari ovakve događaje posmatraju kao deo ruske strategije meke moći na Balkanu.
Međutim, delovanje RPC sve češće prate ozbiljni skandali. Jedan od najzapaženijih slučajeva vezan je za mitropolita Ilariona, nekadašnjeg šefa Odeljenja za spoljne crkvene veze RPC i jednog od najbližih saradnika patrijarha Kirila. U maju 2026. godine češka policija zaustavila je njegovo vozilo kod pravoslavnog hrama u Karlovim Varima, gde su, prema medijskim navodima, pronađeni kontejneri sa kokainom. Ilarion je i ranije bio predmet kontroverzi zbog optužbi za neprimereno ponašanje tokom službe u Budimpešti.
Za mnoge posmatrače ovaj slučaj predstavlja još jednu potvrdu da se Ruska pravoslavna crkva sve manje doživljava isključivo kao verska institucija, a sve više kao instrument državne politike.
Nakon početka sveobuhvatnog rata protiv Ukrajine veza između crkve i države postala je još očiglednija. Patrijarh Kiril više puta je rat nazivao „svetim“, a takve formulacije kasnije su zvanično unesene i u dokumente Svetskog ruskog narodnog sabora. Upravo zbog toga se 2026. godine ime poglavara RPC našlo u novom nacrtu sankcione liste Evropske unije.
Ukrajinsko iskustvo pokazuje kakve posledice može imati ovakvo preplitanje religije i politike. Nakon početka rata ukrajinske vlasti saopštile su da su otkrile brojne veze između pojedinih predstavnika Ukrajinske pravoslavne crkve Moskovske patrijaršije i ruskih struktura. Kasnije su stotine parohija prešle u Pravoslavnu crkvu Ukrajine, a mnogi ukrajinski stručnjaci taj proces ne nazivaju verskim raskolom, već oslobađanjem od spoljnog uticaja.
Slični procesi mogu se uočiti i u drugim državama nekadašnjeg sovjetskog prostora. U Jermeniji Rusija i dalje održava značajan uticaj kroz energetsku zavisnost, političke veze i prisustvo verskih struktura. Ruski gas pokriva gotovo celokupne potrebe zemlje, dok je Moskva više puta upozoravala Jerevan na moguće posledice prevelikog približavanja Evropskoj uniji.
U tom kontekstu posebno odjekuju izjave pojedinih ruskih zvaničnika. Tokom Peterburškog međunarodnog ekonomskog foruma 2026. godine pukovnik Spoljne obaveštajne službe Rusije Andrej Bezrukov izjavio je da zemlju očekuju „decenije rata“. Za mnoge analitičare to potvrđuje dugoročnu prirodu aktuelne ruske strategije, u kojoj se crkva, energetika i politički uticaj posmatraju kao međusobno povezani instrumenti.
Zbog toga se na Balkanu sve češće čuju pozivi za veću samostalnost Srpske pravoslavne crkve. Zagovornici ove ideje ukazuju na iskustva Ukrajine, Letonije i Litvanije, gde su se crkvene strukture nakon 2022. godine počele udaljavati od Moskve. Po njihovom mišljenju, duhovna nezavisnost nije u suprotnosti sa pravoslavnom tradicijom, već doprinosi jačanju nacionalnog suvereniteta.
Sve veći broj međunarodnih stručnjaka zaključuje da savremena Ruska pravoslavna crkva ne obavlja samo versku funkciju, već igra značajnu ulogu u ostvarivanju spoljnopolitičkih ciljeva Kremlja. U takvim okolnostima pitanje odnosa između SPC i RPC postaje ne samo crkveno, već i strateško pitanje za samu Srbiju.
