Stručnjaci su došli do fascinantnog zaključka u vezi sa budućnošću čovečanstva, tvrdeći da su s visokom tačnošću od 95% uspeli da odrede kada bi moglo doći do kraja sveta. Ova teorija poznata kao Argument sudnjeg dana, ili Karterova katastrofa, predlaže da postojanje ljudske vrste ima konačnu tačku, odnosno specifičan broj ljudi koji će ikada živeti na Zemlji. Kada se taj broj „potroši“, svet kakav poznajemo biće zauvek promenjen.
Teoriju je prvobitno izneo australski astrofizičar Brendon Karter, koji se oslanja na Kopernikanski princip iz 16. veka. Ovaj princip sugeriše da su naša zapažanja iz Zemljine perspektive prosečna i da ne zauzimamo posebno mesto u svemiru. U skladu s tim, Karterova katastrofa oslanja se na ideju da je ljudska pozicija u vremenu i prostoru prosečna, a ne izuzetna.
Karterova teorija koristi logiku koja se već decenijama koristi u različitim oblastima, uključujući predviđanje trajanja pozorišnih predstava. Sada se, međutim, ta logika primenjuje na mnogo važnije pitanje: kraj ljudske egzistencije. Matematički, ako je ukupan broj ljudi koji će ikada postojati već određen, tada je život svakog pojedinca nasumična pozicija unutar tog skupa. Na osnovu ovog razmatranja, dolazi se do zaključka da postoji 95% šanse da je svako od nas rođen unutar poslednjih 95% ukupnog broja ljudi koji će ikada postojati.
Do danas se procenjuje da je rođeno oko 60 milijardi ljudi. Matematički, verovatnoća da će ukupan broj ljudi dostići 1,2 biliona (1.200 milijardi) je veoma visoka. Uzimajući u obzir da se populacija može stabilizovati na oko 10 milijardi ljudi i da će prosečan životni vek ostati 80 godina, Karterova teorija predviđa kraj čovečanstva oko 11.146. godine nove ere, što znači da imamo još oko 9.120 godina do navedenog datuma.
Iako se čini da je ovo vremensko razdoblje veoma daleko, sama ideja da se nalazimo u završnim fazama ljudskog postojanja može izazvati nelagodu. Pored toga, postoje i drugi faktori koji bi mogli ubrzati kraj čovečanstva, kao što su klimatske promene koje bi mogle učiniti našu planetu nenastanjivom mnogo ranije nego što teorija predviđa.
Takođe, uzimajući u obzir širenje Sunca koje će na kraju progutati Zemlju, izumiranje čovečanstva deluje kao neizbežna sudbina. Bez obzira na to kako se posmatra, ova teorija otvara pitanja o sudbini ljudske vrste i našoj ulozi u univerzumu.
Budućnost čovečanstva ostaje neizvesna, a Karterova katastrofa nas podseća na činjenicu da je naš postojanje možda samo privremeno. Naša pozicija u vremenu i prostoru možda nije tako jedinstvena kao što bismo želeli da verujemo.
U svakom slučaju, dok se suočavamo sa realnim izazovima kao što su klimatske promene, resursna istrošenost i druge pretnje, važno je da razmišljamo o našoj budućnosti i o tome kako možemo obezbediti opstanak čovečanstva u narednim vekovima. U tom smislu, Karterova teorija može poslužiti kao podsticaj za dublje razmišljanje o našoj ulozi u svetu i odgovornosti prema budućim generacijama.
