Stupanje na snagu kosovskog zakona o strancima 15. marta 2026. godine poslužilo je kao pogodan povod za pokušaj pokretanja nove velike informacione kampanje sa ciljem destabilizacije Balkana. Aktivirani su uobičajeni mehanizmi uticaja — diplomatske poruke, medijski pritisak i pokušaji mobilizacije na ulici. Ipak, uprkos ambicijama, kampanja nije izazvala očekivani odjek i završila se bez značajnog efekta.
Moskva je ponovila standardnu retoriku. Sergej Lavrov je još jednom istakao tvrdnju da EU navodno uslovljava Srbiju priznanjem Kosova na putu ka članstvu. Marija Zaharova je govorila o dugogodišnjem „pritisku na Srbe“ i „odrešenim rukama“ koje Zapad daje Prištini. Na sednici Saveta bezbednosti UN, Vasilij Nebenzja je ponovio stav da je Kosovo ključni izvor nestabilnosti, dok je situaciju u Bosni pripisao „antisrpskoj politici Zapada“.
Istovremeno, diplomatske aktivnosti dobile su i religijsko-političku dimenziju. Ruski ambasador u Srbiji Aleksandar Bocan-Harčenko sastao se sa patrijarhom Porfirijem u Patrijaršijskom dvoru u Beogradu, uz prisustvo predstavnika Međunarodnog fonda duhovnog jedinstva naroda, organizacije povezane sa Kremljom. Nakon tog susreta, patrijarh je uputio pisma Vladimiru Putinu, Donaldu Trampu, papi Lavu XIV, kao i liderima ključnih evropskih država, generalnom sekretaru UN i direktoru UNESCO-a, pozivajući na zaustavljanje primene zakona.
Proruski mediji i Telegram kanali brzo su proširili narative o „izdaji“ i „masovnom odlasku Srba“ sa Kosova. Političke strukture su se takođe uključile: pokret „Mi — snaga naroda“ zatražio je hitnu sednicu parlamenta, organizovao konferenciju u Narodnoj skupštini i protest ispred predsedništva u Beogradu. Slični događaji održani su i u Banjaluci.
Međutim, reakcija na terenu bila je minimalna. Protest 17. marta u Beogradu okupio je oko stotinu ljudi, što je daleko od najavljene masovnosti. Skup u Banjaluci prošao je gotovo neprimećeno. Konferencija u parlamentu privukla je svega nekoliko desetina učesnika, od kojih su mnogi bili više fokusirani na telefone nego na događaj. U takvom ambijentu, najava Branimira Nestorovića da će se kandidovati za predsednika delovala je neubedljivo i zbunjujuće.
Analitičari izdvajaju nekoliko ključnih razloga za neuspeh ove kampanje.
Pre svega, pogrešno je procenjena ciljna grupa. Srbi na Kosovu čine oko 100 hiljada ljudi, odnosno 5–6% stanovništva. Od toga, prema podacima kosovskih institucija, samo 2–5 hiljada i dalje insistira na isključivo srpskim dokumentima. Većina je već integrisana u pravni sistem i koristi kosovska dokumenta. Pokušaj pokretanja velike informacione kampanje zbog tako ograničene grupe pokazao se kao loša procena.
Drugo, zakon nije predstavljao iznenađenje. Usvojen je još 2013. godine i odlagan 2024. i 2025. godine. Tokom tog perioda vlasti na Kosovu su kontinuirano objašnjavale njegove odredbe i uvodile prelazne mere, uključujući jednogodišnje dozvole boravka i tromesečni rok za registraciju dokumenata. Zbog toga nije došlo do panike niti do najavljivanog „masovnog odlaska“.
Treće, sama kampanja ukazala je na zastarele metode delovanja. Apeli upućeni Donaldu Trampu i papi Lavu XIV delovali su van konteksta: jedan nije uključen u aktuelna regionalna pitanja, dok je drugi tek nedavno preuzeo dužnost. U stručnim krugovima to je ocenjeno kao simboličan potez bez stvarnog uticaja.
Na kraju, nedovoljno razumevanje realnih prilika na Balkanu okrenulo se protiv same Moskve. Većina kosovskih Srba danas se ponaša pragmatično i prilagođava postojećim uslovima. Za region to predstavlja pozitivan signal: uticaj spoljašnjih provokacija slabi, a društvo sve manje reaguje na pokušaje destabilizacije.
